Pouke nasilne smrti Željka Ražnatovića "Arkana" za ostale optužene za ratne zločine: samo Tribunal može da im garantuje fizičku sigurnost i pošteno suđenje. Sve ostalo je, kao sto pokazuje Arkanov slučaj, vrlo rizično

Kada je, u julu prošle godine, "provaljeno" da se poznati briselski advokat Pijer Šome/Pierre Chome' kod belgijskog državnog tužioca raspitivao o uslovima pritvora i garancijama sigurnosti za slučaj eventualne predaje Željka Ražnatovića "Arkana" belgijskim vlastima, upitali smo se šta se to dešava u zemlji Srbiji kad se ni takvi, naizgled "nedodirljivi junaci", više u njoj ne osećaju sigurnim? U subotu se pokazalo da je Arkan imao dobre razloge za to.

Uveren da je informacija o njegovim poverljivim kontaktima "procurila" u javnost iz samog belgijskog tužilaštva, advokat Šome nam je tada izjavio kako takvu "provalu" smatra ne samo "nekorektnom i glupom, već i opasnom" po njegovog potencijalnog klijenta, jer ima mnogo onih koji bi mogli da budu zainteresovani da po svaku cenu spreče eventualno Arkanovo "bekstvo u Hag", preko Brisela. U subotu se, opet, pokazalo da je i Šome bio u pravu. Bez obzira na to koje je, u subotu u beogradskom "Interkontinentalu" ispalio tri metka u Arkanovu glavu, njegova nasilna smrt sadrži nekoliko pouka za sve ostale optužene za ratne zločine, nezavisno od njihovog trenutnog političkog, društvenog ili materijalnog statusa. A osnovna je da im samo Tribunal može garantovati fizičku sigurnost, dostojanstven tretman i pošteno suđenje. Sve ostalo - bežanje, sakrivanje, okruživanje telohraniteljima - je, kako se plastično vidi iz Arkanovog slučaja, vrlo rizično. Iz više razloga.

Kao prvo, optužnice Haškog tribunala imaju niz definitivnih posledica po osobe protiv kojih su podignute. Njihov "rok trajanja" je neograničen - odavde do večnosti - pošto ratni zločini ne zastarevaju. Nadležnost za njihov progon je, takođe, neograničena: može im se, kad-tad, suditi u bilo kojoj zemlji sveta, čak i jednom kada Haški tribunal prestane da deluje. Jer, kao što je ovih dana neko primetio povodom slučaja Pinoče/Pinochet, za zločine protiv čovečnosti "može se suditi svuda gde ima čovečnosti."

S obzirom na te definitivne posledice haških optužnice, oni protiv kojih su podignute postaju begunci od međunarodne pravde, koje čim kroče nogom iz zemlje koja im pruža utočište, može uhapsiti svaki lokalni pandur. A u zemlji koja im pruža utočište - kao što je trenutno, za određeni broj optuženih, Srbija - oni postaju taoci političke situacije.

Politička situacija, kao što je poznato, je prilično "kvarljiva roba". Režimi, ma kako stabilni trenutno izgledali, u principu nisu večni i podložni su promenama (što, istina, u slučaju Srbije tek ostaje da se dokaže). Oni koji danas pružaju utočište optuženima za ratne zločine mogli bi sutra, ili jednog dana, izgubiti vlast, pa i sami dospeti do Haga.

Promenama su, takođe, podložni i politički interesi režima: sadašnjim bi se zaštitnicima moglo jednom učiniti kako im je politički profitabilnije da "otpadnike" sami izruče međunarodnoj pravdi. U slučaju Srbije je, istina, to za sada isključeno, budući da su protiv samog vrha tamošnjeg režima u Hagu podignute optužnice i raspisane međunarodne poternice. U takvoj je situaciji, međutim, mnogo verovatnije da bi režim, ili njegovi delovi, mogli pasti u iskušenje da sami ućutkaju i uklone optužene koji "suviše znaju", i tako se otresu neugodnih svedoka sopstvene umešanosti u zločine.

Beguncima od međunarodne pravde, dalje, ne preti opasnost samo od "lako kvarljive" političke situacije ili od promenljivih interesa režima koji ih trenutno štiti od domašaja međunarodne pravde. Što duže budu van tog domašaja, to više se izlažu riziku jedne druge, "osvetničke pravde." Bivši glavni tužilac Haškog tribunala, Ričard Goldston/Richard Goldstone, je svojevremeno upozorio kako se, u slučaju neuspeha međunarodne pravde, žrtvama ratnih zločina i njihovim potomcima ne može uskratiti pravo da sami potraže svoju, "osvetničku pravdu."

Konačno, ali ne i najmanje važno, međunarodna zajednica je u poslednje vreme počela da ispoljava veću "inventivnost" u hapšenjima optuženih za ratne zločine, o čemu svedoče slučajevi generala Momira Talića ili Stevana Todorovića. Posebno Todorovića, kojeg su, kako se tvrdi, na Zlatiboru "ugrabile" četiri neidentifikovane osobe koje su govorile srpski, ni malo nežno ga "spakovali" i isporučili, za nagradu, prvoj "ispostavi" SFOR, preko Drine. Budući da je američka administracija raspisala nagradu do 5 miliona dolara za "informacije koje bi vodile hapšenju" nekih od glavnih optuženih za ratne zločine, begunci od međunarodne pravde trebalo bi da dobro razmisle da li u njihovom neposrednom ili daljem okruženju ima onih koji bi ih "prodali" i za daleko manje svote?

Sve u svemu, u poređenju sa "pravdom" - svejedno da li "državnom" ili "osvetničkom" - koja je presudila Arkanu; zatim sa iskustvom Stevana Todorovića kojeg su "zemljaci" prodali za šaku dolara ili maraka; ili sa sudbinama Sime Drljače i Dragana Gagovića koji su ubijeni odupirući se pokušaju hapšenja od strane SFOR, Haški tribunal i njegova udobna Pritvorska jedinica, učtivi stražari u plavim uniformama UN, ljubazni istražitelji, uglađene sudije za koje se može reči da su "opsednute" zaštitom prava optuženih, ukazuju se kao božanska milost beguncima od međunarodne pravde. Nasilna smrt naizgled "nedodirljivog" Arkana bi, zato, trebalo da im posluži kao poslednja opomena da je u njihovom najboljem interesu da što pre, i što tiše - kako neko ne bi pokušao da ih u tome spreči - pobegnu u Hag. Sve ostalo je vrlo rizično.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja