Da li Zapad "trguje" sa Miloševićem, a na račun Haškog tribunala i Radovana Karadžića?

U zapadnoj - naročito grčkoj i italijanskoj štampi ("Eleftherotipia", "Il Giornale") - poslednjih su dana učestale tvrdnje, ili spekulacije, o navodnim tajnim pregovorima neidentifikovanih zapadnih posrednika s emisarima jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića u cilju nalaženja modaliteta za njegov "častan izlazak" sa političke scene.

Prema tim medijima, inicijativa je potekla od samog Miloševića koji je, navodno, "shvatio neodrživost svog položaja", te je američkom Stejt departmentu/State Department ponudio silazak sa vlasti... u zamenu za imunitet od progona pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, koji ga je pre tačno 11 meseci optužio za zločine protiv čovečnosti na Kosovu. Tu je inicijativu, takođe navodno, podržala i srpska opozicija, koja u Miloševićevom "časnom izlasku" vidi najbezbolniji način sopstvenog dolaska na vlast i koja zapadne sagovornike zastrašuje tvrdnjom da bi, u suprotnom, krvoproliće bilo neizbežno. Možda i zato što takav ishod ocenjuju realnim, neke zapadne kancelarije su, opet navodno, pokazale interes da istraže tu ideju, u nadi da bi time sebi osigurali "najelegantniji izlaz" iz balkanske močvare u kojoj su se zaglibili.

Paralelno sa spekulacijama o navodnom zapadnom flertu sa idejom "časnog izlaska" za Slobodana Miloševića, učestali su i sve pouzdaniji nagoveštaji odlučnosti nekih zapadnih prestonica da po svaku cenu i što je moguće pre, dopreme u Hag optuženog lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića. Te dve stvari - traženje "izlaza" za jednog i "stezanje omče" oko drugog optuženog za ratne zločine - samo se na prvi pogled međusobno isključuju. Jer, ukoliko u nekim zapadnim prestonicama zaista razmišljaju o nagodbi sa Miloševićem, uslov za njeno zaključivanje bilo bi prethodno hapšenje Karadžića. Bila bi to neka vrsta "utešne nagrade" za Tribunal, s ciljem da se haški tužioci i sudije "zabave s Rašom i zaborave na Slobu."

Još manje se te dve stvari međusobno isključuju ukoliko se Karadžić - kao što se u Tribunalu i u briselskom sedištu NATO pretpostavlja - nakon hapšenja Momčila Krajišnika zaista sklonio u Srbiju. Oni koji flertuju sa idejom "časnog izlaza" mogli bi da, u tom slučaju, od Miloševića traže da im pomogne da se dočepaju Karadžića, i tako definitivno sebi overi kartu za "zlatno izgnanstvo" u, recimo, Belorusiju ili Kinu. A za to bi bilo dovoljno da im "namigne" gde se Karadžić krije i da zatvori oči pred akcijom zapadnih komandosa, koja verovatno ne bi bila tiha i neprimetna kao prošlonedeljna u Smederevu, u kojoj je, prema tvrdnjama njegovih branilaca, ugrabljen Dragan Nikolić, zvani "Jenki." Nakon toga, s osiguranim imunitetom od krivičnog gonjenja, Milošević više ne bi morao da brine o tome šta će Karadžić reči haškim istražiteljima i sudijama.

Ukoliko se u nekim zapadnim prestonicama zaista zanose idejom da Hagu isporuče Karadžića u zamenu za "častan izlaz" za Miloševića, u Tribunalu kažu da bi to bio "račun bez krčmara." Zamenik glavnog tužioca Grejem Bluit/Graham Blewitt izjavio nam je danas da su mu poznati medijski izveštaji o navodnim pregovorima, ali da Tribunal ni na koji način nije u njih uključen. Bluit, takođe, kaže da "niko nije pristupio Tribunalu s takvom idejom", te dodaje: "Nisu toliko glupi. Znaju kako bismo reagovali." Po oceni zamenika glavnog tužioca, takva nagodba ne bi imala nikakve šanse da uspe - sem ukoliko je ne sankcioniše Savet bezbednosti, što on smatra isključenim.

Vredi, konačno, podsetiti da haško tužilaštvo nije optužilo jugoslovenskog predsednika i četvoricu njegovih bliskih saradnika da bi se s tom optužnicom "trgovalo." Upravo suprotno: tadašnji glavni tužilac Luiz Arbur/Louise Arbour je u maju prošle godine podigla i javno objavila tu optužnicu da bi, kako je izjavila, predupredila da se sa Miloševićem "trguje" u cilju obustavljanja vazdušnih udara NATO. Do čega je, barem kako se tada činilo, pojedinim zapadnim liderima bilo više stalo nego samom, bombardovanom, jugoslovenskom predsedniku.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja