Ljubomir Borovčanin nije unapred znao šta će se događati u Srebrenici i samim tim nije u tim događajima učestvovao svesno i s namerom da se uništi stanovništvo srebreničke enklave, tvrdi odbrana bivšeg zapovednika združenih snaga MUP RS na početku svog dokaznog postupka


Ceo slučaj tužilaštva protiv Ljubomira Borovčanina zasniva se na pogrešnoj karakterizaciji njegovog znanja o događajima u Srebrenici u julu 1995. godine i uloge koju je u toj operaciji imao kao zapovednik združenih policijskih snaga Republike Srpske. Tako je Kristofer Gosnel/Christopher Gosnell, branilac Ljubomira Borovčanina, u uvodnoj reči najavio liniju odbrane koju će slediti u svom dokaznom postupku na suđenju sedmorici oficira vojske i policije bosanskih Srba optuženih za zločine u Srebrenici i Žepi.

Tužilac tereti Borovčanina za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio da se onemogući dalji život muslimanskog stanovništva u srebreničkoj enklavi. Optužen je za saučesništvo u genocidu, istrebljenje, ubistva, progone na političkim, rasnim i verskim osnovama i prinudan transfer stanovništva. Ove optužbe po mišljenju odbrane, tužilaštvo nije uspelo da dokaže, a posebno nije dokazalo Borovčaninovu nameru da učestvuje u uništenju muslimanskog stanovništva Srebrenice.

Borovčanin je na mesto komandanta združenih snaga MUP postavljen 10. jula '95. - uoči pada enklave pod zaštitom UN. Odbrana u uvodnoj reči naglašava da je on u Bratunac došao tek 11. jula 1995. godine, kada su Mladićeve snage već ušle u Srebrenicu. Do tada Borovčanin je bio "200 kilometara daleko učestvujući u borbama oko Sarajeva" i nije mogao znati šta se priprema u Srebrenici. Jedinice koje su mu dodeljene bile su sastavljene uglavnom od "neobučenih dezertera", navodi odbrana, a njegova je komanda nad tim jedinicama bila "ad hoc karaktera".

Tužilaštvo, po odbrani, nije dokazalo da je Borovčanin 12. jula lično nadzirao prinudni transfer žena i dece iz Potočara i odvajanje muškaraca koji su kasnije pogubljeni. Odbrana tvrdi da je "uputstvo da pomogne u evakuaciji" optuženi dobio telefonom od generala Mladića 11. jula popodne. U Potočarima je boravio kratko u dva navrata 12. i 13. jula 1995. i tada, tvrdi odbrana, nije video "ništa čudno i neprirodno". Branilac priznaje da se danas – kada znamo šta se s njima dogodilo - "ledi krv u žilama kada se gleda snimak zarobljenika koji se tiskaju na balkonu bele kuće" u Potočarima. No tada, smatra odbrana, prizor ljudi koje je video na balkonu nije Borovčaninu mogao da ukaže ni na kakvu nelegitimnu radnju.

Da je optuženi tih dana mogao da se posavetuje sa pravnicima, zapitao se branilac, da li bi njihov savet bio da prihvati ili odbije Mladićevo naređenje da pomogne u evakuaciji hiljada civila koji "žele da budu evakuisani" i koja je, kako mu je rečeno, "dogovorena sa bosanskom vladom i sa UNPROFOR"? Odgovor, mada sadržan u pitanju, odbrana će, najavio je branilac, dati u završnoj reči.

Optužbu da je učestvovao u ubistvu više od 1.000 bošnjačkih muškaraca u skladištu u Kravici tužilaštvo zasniva "samo na tome što je u pratnji beogradskog novinara Zorana Petrovića Piroćanca 13. jula 1995. prošao pored te zgrade" i video leševe ispred skladišta, što je novinar i snimio. Nema dokaza, po odbrani, ni za optužbe da je Borovčanin na livadi kod Sandića nadzirao pogubljenje Bošnjaka koji su se predali, niti da su snage pod njegovom komandom učestvovale i u pogubljenjima na drugim srebreničkim stratištima. Jedinice pod komandom optuženog su, tvrdi odbrana, bile zadužene "“samo za prihvatanje Bošnjaka koji su se 13. jula 1995. predavali" na putu između Konjević Polja i Bratunca.

Kao svog prvog svedoka Borovčaninova odbrana je izvela policijskog veštaka sa beogradske Visoke škole za bezbednost Mladena Bajagića, autora ekspertskog izveštaja pod naslovom "Ministarstvo unutrašnjih poslova RS: organizacija i nadležnost 1992. – 1995. godine".

Dijeljenje sadržaja