U ponedeljak pred Međunarodnim sudom pravde

Suština trinaestogodišnjeg spora: da li je u BiH počinjen genocid i da li je za to odgovorna bivša SRJ a sadašnja SCG? Pravnim zastupnicima BiH, na kojima je teret dokazivanja, mogle bi pomoći i neke presude Haškog tribunala, koje Međunarodni sud može, ali i ne mora, uvažiti


Nakon trinaest godina "prepiske" Sarajeva i Beograda sa Međunarodnim sudom pravde u Hagu, razmene tužbi i protiv-tužbi, preliminarnih i drugih prigovora, i nakon dva neuspela pokušaja da se ospori nadležnost najvišeg svetskog suda da uopšte razmatra taj slučaj, u ponedeljak 27. februara će konačno početi rasprava o suštini spora u predmetu "Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore." Spor je u martu 1993. pokrenula Bosna i Hercegovina, zahtevom da se tadašnja SR Jugoslavija proglasi odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida i obaveže se na plaćanje odštete državi i građanima BiH.

Na zahtev Bosne i Hercegovine, Međunarodni sud je po hitnom postupku – već početkom aprila 1993. – izrekao privremenu zaštitnu meru kojom je naložio SRJ da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”.

SR Jugoslavija je zatim uložila preliminarne prigovore kojima je osporavala nadležnost suda, kao i pravo BiH da se poziva na Konvenciju o genocidu. Međunarodni sud je u julu 1996. odbacio sve prigovore Beograda, nakon čega je SRJ podnela kontratužbu “za akte genocida počinjene protiv Srba u BiH.”

Bosna i Hercegovina je na kontra-tužbu Beograda odgovorila u aprilu1998. opsežnim dokumentom od oko 1000 stranica u kojem su sadržani neki od dokaza koji, po njoj, ukazuju na umešanost SRJ u rat i ratne zločine u BiH. Među tim dokazima su, kako je tada rečeno, dokumenti koji su po okončanju rata pronađeni u vojnim štabovima i sedištima civilnih vlasti bosanskih Srba, kao što su naredbe, izveštaji o isporukama oružja, platni spiskovi VJ za oficire VRS, dokumentacija o finansijskoj i drugoj pomoći koja je iz Srbije upućivana bosanskim Srbima, kao i pismeni dokazi "bliskih veza" Državne bezbednosti i MUP-a Srbije sa paravojnim formacijama koje su delovale na teritoriji BiH.

Nakon 5. oktobra 2000. i rušenja Miloševićevog režima, nove vlasti u Beogradu podnose zahtev za reviziju presude o nadležnosti iz jula 1996. godine i, istovremeno, povlače kontra-tužbu protiv BiH. Novi stav Beograda je da u vreme kada je spor pokrenut SRJ nije bila članica UN i Međunarodnog suda, niti potpisnica Konvencije o genocidu, pa prema tome nije mogla ni da tuži ni da bude tužena. Sud je, međutim, u februaru 2003. godine odbacio jugoslovenski zahtev za reviziju i tako raskrčio pravni teren za zakazivanje rasprave o suštini spora.

Tokom naredna tri meseca, pravni zastupnici Bosne i Hercegovine i njihovi svedoci-eksperti, nastojaće da dokažu da su ubistva, mučenja i zatvaranja civila, njihovo podvrgavanje neljudskim životnim uslovima, silovanja, bezobzirna razaranja gradova i sela i uništavanja verskih i kulturnih spomenika, masovne deportacije i drugi zločini počinjeni između 1992. i 1995. godine – izvršeni sa genocidnom namerom, to jest sa namerom da se neka rasna, verska ili etnička grupa – kao takva – u celosti ili delimično uništi. Pored toga, na pravnim zastupnicima BiH je i teret dokazivanja da je iza tih zločina stajala tadašnja SR Jugoslavija, time što je kontrolisala, naoružavala, finansirala i na druge načine pomagala i podržavala neposredne izvršioce genocida.

Pravni zastupnici Srbije i Crne Gore će, najverovatnije, ponovo pokušati da ospore nadležnost Međunarodnog suda i ukazati na presudu iz decembra 2004. godine kojom se taj isti sud proglasio nenadležnim za spor koji je Beograd pokrenuo protiv zemalja-članica NATO zbog bombardovanja SR Jugoslavije u proleće 1999. godine. Sud je tada jednoglasno zaključio da u trenutku podnošenja zahteva protiv zemalja-članica NATO, SR Jugoslavija nije bila članica UN i Međunarodnog suda, kao ni potpisnica Konvencije o genocidu, pa ne može da bude ni strana u sporu. Pravni zastupnici i svedoci-veštaci Srbije i Crne Gore neće, kako se očekuje, osporavati same zločine počinjene tokom rata u BiH, ali će negirati da je postojala "genocidna namera" SRJ kao države.

Mada je reč o različitim sudovima, zastupnicima BiH bi teret dokazivanja mogle značajno da olakšaju neke presude Haškog tribunala, kao što su, recimo, žalbena presuda u slučaju generala Radislava Krstića kojom se zločin u Srebrenici kvalifikuje kao genocid, ili presuda u slučaju Duška Tadića u kojoj je utvrđeno da je Beograd imao značajan stepen kontrole nad snagama bosanskih Srba, zbog čega je rat u BiH kvalifikovan kao međunarodni oružani sukob. Bosna i Hercegovina će se, svakako, pozivati na te i druge presude Tribunala, a Međunarodni sud pravde ih može, ali i ne mora, uvažiti.

Dijeljenje sadržaja