Neoprezne izjave Radovana Karadžića i drugih lidera bosanskih Srba koje su sudije navele na zaključak da je Slobodan Milošević delio njihov cilj i nameru da se uništi deo bosanskih Muslimana, odnosno počini genocid.


Ako se ikad sretnu u hodnicima ili dnevnom boravku Pritvorske jedinice UN, ili u šetnji njenim dvorištem, Slobodan Milošević bi imao dobre razloge da Radovanu Karadžiću uputi sledeći prekor:

“Pa jesam li te, Čupavi, upozoravao da paziš šta govoriš na otvorenim telefonskim linijama ili sa skupštinske govornice, svejedno da li na javnim ili zatvorenim sednicama?”

[U više presretnutih razgovora koji su se čuli pred sudom, Milošević upozorava Karadžića da “vodi računa odakle i šta govori”; a “Čupavi” je šifrovano ime za lidera bosanskih Srba koje su koristili najbliži Miloševićevi saradnici. Na primer, u telefonskom razgovoru od 11. decembra 1995., Zoran Lilić kaže generalu Momčilu Perišiću: “Ovaj Čupavi je zvao kasno sinoć ovde oko 12 sati. Da ne pokvari sada nešto. On ponovo gura Ruse tamo, da znaš...”]

Razlozi za prekor mogu da se nadju u prošlonedeljnoj odluci kojom je odbačen zahtev “prijatelja suda” da se iz optužnice za BiH brišu tačke 1 i 2 koje Miloševića terete za genocid i saučesništvo u genocidu. Pretresno veće je zaključilo da je prezentirano dovoljno dokaza na osnovu kojih bi – ukoliko ih optuženi u svom dokaznom postupku ne ospori – Milošević mogao da bude proglašen krivim za genocid. Zaključeno je, naime, da je Milošević, zajedno sa vodjstvom bosanskih Srba, učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem i namerom da se uništi deo bosanskih Muslimana “kao takvih.”

U dokazivanju odgovornosti za genocid, najteže je dokazati specifičnu nameru: da se neka etnička ili verska grupa, u celini ili delom, uništi kao takva. Takva namera se, obično, ne saopštava otvoreno i javno i ne stavlja na papir. Ako je imao takvu nameru, Milošević je strogo vodio računa da je javno ne obznani.

Ne, medjutim, i vodjstvo bosanskih Srba, a pre svega Karadžić. U delu odluke Pretresnog veća pod naslovom “Dokazi o genocidnoj nameri vodjstva bosanskih Srba”, citira se desetak Karadžićevih izjava – iz zapisnika sa javnih ili zatvorenih sednica Skupštine bosanskih Srba i iz presretnutih telefonskih razgovora – u kojima se nedvosmisleno izražava namera da se bosanski Muslimani istrebe, unište i nestanu kao nacionalna i verska grupa.

Na primer, u presretnutim telefonskim razgovorima sa Gojkom Djogom, Momčilom Mandićem i Miodragom Davidovićem iz oktobra 1991., Karadžić govori o tome kako će u slučaju rata Muslimani “nestati sa lica zemlje”; kako će “za samo par dana Sarajevo nestati i biće petsto hiljada mrtvih”, a “za mesec dana će Muslimani biti uništeni u BiH”, dok će njihovi lideri “biti ubijeni za tri ili četiri sata i niko od njih neće preživeti.” Citira se, pored ostalih, i Karadžićev govor sa 17. zatvorenog zasedanja Skupštine bosanskih Srba u julu 1992. u kojem se kaže kako je konflikt u BiH “podjaren da bi nestali Muslimani.”

Karadžić, istina, nije bio jedini u vodjstvu bosanskih Srba koji je neoprezno govorio o svojim namerama. U odluci Pretresnog veća se citiraju slične izjave drugih lidera: Biljane Plavšić, Alekse Buhe, Momčila Krajišnika, pa čak i tadašnjeg ministra zdravlja a sada predsednika Narodne skupštine RS, Dragana Kalinića, koji je prema zapisniku sa 16. sednice Skupštine, u maju 1992., navodno rekao: “... znajući ko su naši neprijatelji, koliko su perfidni i koliko im se ne može verovati sve dok fizički, vojno, ne budu uništeni i slomljeni, što naravno podrazumeva eliminisanje i likvidaciju njihovih ključnih ljudi.”

Mada Milošević nikada ništa slično nije rekao, Pretresno veće je zaključilo da je on delio genocidnu nameru vodjstva bosanskih Srba. Zaključili su to, kako se navodi u odluci, na osnovu njegove pozicije “lidera svih Srba”; zalaganja za “koncept Velike Srbije”; logističke i finansijske podrške koju je Srbija pružala ratnim naporima bosanskih Srba; zatim na osnovu prirode njegovih odnosa sa političkim i vojnim vodjstvom Srba u Bosni; autoriteta i uticaja koji je imao na njih; njegove obaveštenosti o svemu što se dogadjalo; kao i na osnovu razmera, obrasca i intenziteta napada na bosanske Muslimane, značajnog broja ubijenih, brutalnog postupanja u zatočeničkim centrima i likvidacije ličnosti koje su od suštinskog značaja za opstanak Muslimana kao grupe.

Iz svega toga, Veće je izvuklo zaključak da je Milošević ne samo znao za genocidni plan lidera bosanskih Srba, već je i delio nameru kojom su se Karadžić i ostali tako neoprezno javno razmetali.

Dijeljenje sadržaja