Optužba smatra da je oslobađajuća presuda Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću opasna za razvoj međunarodnog prava jer dokaze ne sagledava u celini i tako omogućava da članovi rukovodstva koji su "viši u lancu" ostanu nekažnjeni. Odbrana odgovara da tužilac "gradi kuću" samo od materijala, odnosno dokaza koji mu se dopadaju. Ako Žalbeno veće odluči da ukine oslobađajuću presudu, odbrana smatra da predmet treba vratiti na ponovno razmatranje u prvom stepenu, a nikako ne donositi konačnu osuđujuću presudu

Obrazlažući žalbu na odluku Pretresnog veća da oslobodi bivše šefove Državne bezbednosti Srbije Jovicu Stanišića i Franka Simatovića tužiteljica Mišel Džarvis/Michelle Jarvis je navela da prvostepena presuda sadrži "ozbiljne greške" koje sprečavaju ostvarivanje pravde i utvrđivanje odgovornosti optuženih. Dodala je da zaključci Pretresnog veća sudije Orija/Orie, budu li primenjivani u budućnosti, sadrže potencijal "da na uznemirujući način izbace međunarodno pravo iz tračnica".

Glavna zamerka na oslobađajuću presudu odnosi se na, po tužilaštvu, pogrešan pristup Pretresnog veća da dokaze o odgovornosti optuženih za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničkog čišćenja velikih delova Hrvatske i BiH analizira izolovano od konteksta. Zbog takvog pristupa u presudi se, navodi tužiteljica Džarvis, došlo do pogrešnog zaključka da optuženi nisu delili zločinačku nameru, iako su krivična dela počinile jedinice koje su oni osnovali, snabdevali, kontrolisali i finansirali. Pretresno veće je, podsetimo, zaključilo da su dela Stanišića i Simatovića bila usmerena na ostvarenje legitimne vojne dobiti, a ne neminovno na činjenje zločina.

Optužba ukazuje da, ako se sagledaju u kontekstu sistematske kampanje ubijanja, zlostavljanja i proterivanja nesrpskih civila u Krajini i Istočnoj Slavoniji u Hrvatskoj, kao i u opštinama Bijeljina, Šamac, Doboj i Sanski Most u BiH, čak i neki naizgled zakoniti postupci optuženih moraju biti shvaćeni kao doprinos ostvarenju cilja udruženog zločinačkog poduhvata. Drugim rečima, ako kod optuženih postoji svest da će zakonita pomoć određenim vojnim i policijskim jedinicama dovesti do toga da oni čine ili nastave da čine zločine, to ih po međunarodnom pravu i doktrini udruženog zločinačkog poduhvata čini odgovornim. Optužba ukazuje na brojne dokaze koji sugerišu da su Simatović i Stanišić znali da njihovi saradnici, poput Milana Martića u Krajini, nameravaju da deportuju nesrbe, kao i da jedinice koje su kontrolisali, poput Crvenih beretki, čine zločine, a uprkos tome su ih ponovo slali na teren.

Tužiteljica je to ilustrovala primerom čoveka koji naoružane ljude vozi do banke, pošto ih je prethodno obučio da pucaju i snabdeo ih džakovima za odnošenje novca. Nijedna od njegovih radnji nije nezakonita, ali je u datom kontekstu on odgovoran za pljačku, naročito ako iste ljude ponovo odveze u banku znajući da su prethodno pljačkali. Tužilac Markusen je u svom izlaganju ukazao na dokaze koji govore u prilog tome da su zločini u Hrvatskoj i BiH počinjeni po istom obrascu, da su optuženi to znali, ali su nastavili da podržavaju i pomažu jedinice koji su ih činile.

Pristupom koji je primenilo Pretresno veće daje se, smatra optužba, zaštita višem rukovodstvu, odnosno onima koji su "viši u lancu" i samim tim "dalje od zločina". U zaključku izlaganja tužiteljica Džarvis je navela da se na taj način ostvaruje negativna vizija američkog sudije Roberta H. Džeksona da "zakon zastrašuje samo male ljude i u obzir uzima sitna nedela", što je citat koji je navela i francuska sutkinja Pikar/Picard u suprotnom mišljenju na prvostepenu presudu bivšim šefovima Državne bezbednosti Srbije.

Za kraj, optužba kao pravni lek predviđa i priželjkuje ukidanje oslobađajuće presude Stanišiću i Simatoviću i traži od Žalbenog veća da primenom adekvatnih pravnih standarda osudi optužene. Alternativno, da predmet vrati na ponovno preispitivanje jednom od pretresnih veća Tribunala.

Odbrane optuženih u odgovorima navode da su zadovoljni onim delom prvostepene presude koji je doveo do oslobađanja njihovih klijenata i kritikuju optužbu zbog argumenata iznetih u žalbi. Stanišićev branilac Vejn Džordaš/Wayne Jordash stavove tužilaštva vidi kao "četvorokoračni tango" u kojem je prvi korak uzimanje dokaza koji im odgovaraju, drugi odbacivanje onih koji im ne odgovaraju, treći je stvaranje strukture od poželjnih dokaza i četvrti – "lepa prezumpcija o krivici", umesto prezumpcije nevinosti. Oni, kaže Džordaš, "grade kuću samo od materijala koji im se dopadaju".

Budući da je optužba ukazivala da je standard "konkretne usmerenosti" iz presude Momčilu Perišiću – kojim se, između ostalog, poslužilo Pretresno veće pri oslobađanju šefova DB Srbije – poništen u dve kasnije haške žalbene presude, Simatovićev branilac Vladimir Petrović apeluje na Žalbeno veće da ne dozvoli situaciju u kojoj bi okrivljeni u ovom predmetu bili žrtve "pravno-teorijske rasprave". Ukazao je i da je standard "konkretne usmerenosti" preinačen tek nakon što su Stanišić i Simatović oslobođeni.

Ako dođe do toga da Žalbeno veće sudije Pokara/Pocar prihvati argumente optužbe i ukine oslobađajuću presudu dvojici optuženih, njihove odbrane traže da predmet radije bude vraćen prvostepenom veću nego da se odmah izrekne presuda koja bi postala konačna i ne bi imali mogućnost žalbe.

Optuženi Stanišić i Simatović danas nisu bili u sudnici. Iskoristili su pravo da se ne pojave i sa "bezbedne distance" prate žalbenu raspravu, ne izlažući se riziku da, kao što se to već dešavalo pred Tribunalom, pravo iz sudnice budu vraćeni u pritvor.

Dijeljenje sadržaja