Veljko Marić, svjedok odbrane Ratka Mladića

Svedočeći u odbranu Ratka Mladića, ratni hirurg i od 1993. godine načelnik bolnice u Foči – doktor Veljko Marić – je tvrdio da su u toj ustanovi lečeni pacijenti svih nacionalnosti. Tako je nastojao da ubedi sudsko veće da muslimansko stanovništvo nije napuštalo Foču zbog diskriminacije i pritisaka, već iz straha za bezbednost koji su osećali i Srbi.

U bolnici je, kaže doktor Marić, od aprila do kraja 1992. lečeno više od 1.900 pacijenata, od čega 300 Muslimana. Među njima je bilo ranjenika, zatvorenika KP doma kojima je bila potrebna nega, a zbrinuta je i grupa dece koja nisu bila bolesna, ali su ostala bez smeštaja. Deca su, kaže, posle višemesečnog boravka u bolnici poslata u crnogorsko letovalište Igalo, a kasnije spojena sa porodicama.

Tužiteljica Grejs Harbor/Grace Harbour je u unakrsnom ispitivanju predočila spiskove iz kojih se vidi da je među pacijentima bolnice bilo muslimanskih žena, dece i staraca sa prostrelnim ranama nanetim vatrenim oružjem. Budući da je u izjavi odbrani tvrdio da je sukob "prisilio ljude da idu tamo gde je njihov narod", tužiteljica je sugerisala da su napadi u kojima su muslimanski civili ranjavani bio jedan od razloga zašto su napuštali Foču. Marić se sa tim složio, ali je podsetio da su i Srbi bili žrtve napada i da je u bolnici tokom rata ukupno lečeno 2.500 srpskih civila i vojnika.

Svedok je u izjavi odbrani naveo da su muslimanski doktori do polovine jula 1992. godine napustili bolnicu samovoljno, "a ne zato što ih je neko oterao". Tužiteljica ga je zato podsetila da su doktori fočanske bolnice poput Amira Berberkića i Aziza Torlaka, kao i više njih iz doma zdravlja bili zatvoreni u KP domu Foča. Tamo su, kao i drugi zatočenici, premlaćivani i mučeni, a doktor Torlak je podlegao povredama. Marić kaže da su mu kolege bile zatvorene u KP domu, ali ukazuje da su se za ličnu bezbednost u Foči bez razlike plašili i Srbi i Muslimani. "Da li su i srpski lekari bili zatvarani u KP domu", pitao je sudija Moloto, a svedok odgovorio odrečno.

Osvrćući se na deo Marićeve izjave o zbrinjavanju muslimanske dece u bolnici, tužiteljica je ukazala da se radilo o devojčicama i dečacima čiji su roditelji bili ubijeni, a domovi razoreni, pa zbog toga nisu imali gde da borave. Navela je nekoliko primera, među kojima su sedmogodišnja Selma Tafro i njen godinu dana stariji brat Jasko čija sudbina je opisana u jednom novinskom članku. U njihovu kuću su upali srpski vojnici na čelu sa Jankom Janjićem zvanim Tuta i silovali njihovu majku, a zatim nju i muža ubili pred očima dece.

Doktor Marić kaže da u to vreme nije znao ko je zbog čega doveden u bolnicu. Ipak, to je, po njemu, "bila jedna lepa stvar", jer je bolnica prihvatila decu koja nisu bila bolesna, iako zbrinjavanje zdravih nije primarna funkcija medicinske ustanove.

Nakon Marića, odbrana je na klupu za svedoke izvela Maneta Đurića, bivšeg načelnika vlaseničke policije. On je tvrdio da su Muslimani i iz te opštine odlazili samovoljno iz straha od osvete i brige za ličnu bezbednost. Sušica, po njemu, nije bila logor, već "prihvatni centar za lica koja su tražila siguran smeštaj". Potvrdio je, ipak, da je čuo da je Dragan Nikolić zvani "Jenki" pred Tribunalom priznao krivicu za zločine počinjene nad zatočenicima tog centra."Jenki"je, objašnjava Đurić, bio policajac koji je potom prebačen u vojsku bosanskih Srba. Priznaje da Nikolić, niti bilo koji drugi Srbin iz Vlasenice, nije odgovarao pred lokalnim pravosudnim organima zbog zločina nad muslimanskim stanovništvom.