Iskazom doktora Milana Pejića odbrana Ratka Mladića dokazuje da je optuženi znao, a nije sprečio da se muslimanskim i hrvatskim ranjenicima i bolesnicima pruža pomoć u srpskoj bolnici u Blažuju i da, shodno tome, nije imao nameru da čini zločine nad nesrbima u BiH

Doktor Milan Pejić je do rata u BiH kao specijalista za uho, grlo i nos radio u sarajevskoj bolnici "Koševo", a u maju 1992. je prešao na teritoriju pod srpskom kontrolom i postao načelnik bolnice u Blažuju. U izjavi odbrani Ratka Mladića je, kao i u prethodnom iskazu na poziv Radovana Karadžića, opisao svoj ratni lekarski angažman.

Jedna od glavnih teza Pejićevog iskaza je da je u srpskoj bolnici Blažuj pružana pomoć ranjenicima i bolesnicima bez obzira na naciju i veru. Naveo je primer zbrinjavanja oko 150 ranjenih Hrvata iz Kiseljaka 1993. godine, u jeku hrvatsko-muslimanskog sukoba u BiH. Na to je reagovao predsedavajući sudija Ori/Orie, ukazujući na spornu relevantnost tog dela iskaza, budući da se Mladić ne tereti za "neukazivanje pomoći nesrpskim bolesnicima", već za najteže ratne zločine. Odbrana odgovara da je cilj da se ukaže na stanje svesti optuženog tokom rata, odnosno na nepostojanje namere da se počine zločini, pošto je na teritoriji koju je kontrolisala srpska vojska pružana pomoć pripadnicima nacija koji su, po optužbi, bili njegova meta.

Svedok je ukazao da je Mladić bio izveštavan o tome da se Hrvati i Muslimani leče u blažujskoj bolnici i da nikada nije izdao naređenje ili uputstvo da se sa takvom praksom prestane. Naprotiv, nekoliko puta je, kaže, obišao ranjenike i svima, bez obzira na naciju, poželeo brz oporavak.

Tužiteljica Aber/Abeer Hasan je u unakrsnom ispitivanju ukazala da je u bolnici Blažuj od 8. do 22. 1992. avgusta lečen muslimanski zarobljenik Ramiz Mujkić, koji je u iskazu na suđenju Radovanu Karadžiću opisao da je pre toga ranjen u nogu i da je zatim zatvoren i zlostavljan u rajlovačkoj kasarni, između ostalog i udarcima u ranu. U bolnicu Blažuj je doveden, a zatim i iz nje odveden, u pratnji vojne policije, da bi zatočenički staž nastavio u Planjinoj kući.

Doktor Pejić kaže da se lično zauzeo da se Mujkiću ne amputira već da mu se spase noga, što je i učinjeno, zbog čega mu se, tvrdi, ovaj nakon rata zahvaljivao. Ne poriče, ali ni ne potvrđuje da je ranjenik doveden u pratnji vojne policije, niti se izjašnjavao o tome gde je Mujkić pre i posle bolnice bio smešten. Na tužiteljicino pitanje da li je u Mujkićevoj otpusnoj listi navedeno da je rana na nozi dodatno oštećena nakon ranjavanja, Pejić ogovara da se u ratnim uslovima lekari "nisu unosili u detalje povreda", niti su imali sudske veštake da bi se utvrdilo zašto je rana pacijenta bila zapuštena i inficirana.

Na pitanje da li ima saznanja o stradanju civila u delu Sarajeva pod kontrolom bosanskih vlasti, svedok je rekao da zna samo ono što je čuo iz medija i da zato ne može ni da porekne niti potvrdi da je grad napadan srpskom artiljerijom i snajperima. Jedino što zna je, kaže, da su srpski civili stradali usled napada Armije BiH na delove grada pod kontrolom vojske bosanskih Srba.

U nastavku današnjega zasedanja u Mladićevu odbranu svedoči ratni komandir jedne čete Bratunačke brigade – Zoran Kovačević.

Dijeljenje sadržaja