Komentarišući navode iz Mladićevih dnevnika u unakrsnom ispitivanju od strane odbrane Jovice Stanišića, general Manojlo Milovanović opisao kako je proterao kapetana Dragana iz centra za obuku kod Zvornika i kako se sreo sa "gospodinom Simatovićem" kod Kladuše. Tvrdi da Mladić nikad nije pričao o srebreničkom zločinu i da je to bila "neka tajna u Glavnom štabu VRS"

Odbrana Jovice Stanišića danas je počela dopunsko unakrsno ispitivanje bivšeg načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) Manojla Milovanovića u vezi sa ratnim dnevnicima Ratka Mladića koji nisu bili dostupni braniocima na engleskom jeziku u vreme njegovog prvobitnog svedočenja na suđenju bivšim šefovima srpske tajne službe. Branilac Džordaš/Jordash je na početku rekao da odbrana ne spori autentičnost "Mladićevih dnevnika" u celini, već samo pojedinih njihovih delova, o čemu će svoj sud dati veštak odbrane u izveštaju koji bi trebalo da bude dostavljen sudu do 15. decembra ove godine.

General Milovanović je, inače, u aprilu prošle godine pred većem sudije Orija/Orie koje vodi predmet Jovice Stanišića i Franka Simatovića potvrdio autentičnost Mladićevih ratnih beležnica, a isto je učinio i u decembru iste godine na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima Republike Srpske, Mići Stanišiću i Franku Simatoviću.

General Milovanović je tokom rata u BiH sa Ratkom Mladićem delio kancelariju i, kako je danas objasnio, sedeo sa njim "na dve stolice za istim stolom", a pored toga svakodnevno prisustvovao sastancima Glavnog štaba. Zbog toga je bio dobro upoznat sa navikom generala Mladića da, poput drugih oficira školovanih u JNA, u beležnice uredno unosi zapažanja sa sastanaka, obilazaka jedinica i drugih vojnih aktivnosti. Odgovarajući na pitanja branioca rekao je da ne zna zašto u dnevnicima nema beleški iz perioda srebreničkog zločina iz jula 1995. godine, budući da je tada bio na drugoj, zapadnoj strani fronta. Kaže da mu Mladić nikada ništa nije pričao o događajima u Srebrenici i da je to bila "neka tajna u Glavnom štabu".

U današnjem unakrsnom ispitivanju branilac je postavio više pitanja o onim delovima dnevnika čiju autentičnost očito ne osporava a u kojima se, između ostalog, govori o delovanju paravojnih jedinica na području pod kontrolom bosanskih Srba. Tako je Mladić zabeležio da mu je na sastanku u junu 1992. godine jedan policajac rekao da su se dobrovoljci kapetana Dragana Vasiljkovića iz centra za obuku u selu Divič kod Zvornika "odmetnuli od komande". Milovanović tvrdi da mu je Mladić naredio da sve paravojne grupe potčini vojsci bosanskih Srba ili da, ako to nije moguće, one budu proterane nazad u Srbiju.

Svedok tvrdi da je lično "rasturio" centar u Diviču u kojem su okupljani "problematični mladići kojima se nije išlo u vojsku". Kaže da je kapetanu Draganu dao zadatak koji on "nije bio sposoban" da izvrši, pa ga je ovaj "vukao četiri dana" i izbegavao susret sa njim, nakon čega se pokupio i "pobegao u Beograd". Milovanoviću je, kaže, preostalo samo da njegovim paravojnim "dečacima" kaže da pokupe stvari i vrate se u Srbiju.

U Mladićevom dnevniku se pominje i paravojna grupa "Panteri" Ljubiše Savića Mauzera za koju svedok tvrdi da je stavljena pod komandu VRS, dok je "Žućina grupa" iz Zvornika navodno proterana u Srbiju. Arkan je odbio da svoje dobrovoljce stavi pod komandu VRS, pa ih je sam povukao u Srbiju. Na sastanku od 2. avgusta 1992. godine Radovan Karadžić, po Mladićevim beleškama, traži da se "Crvene beretke stave pod kontrolu", ali svedok kaže da o toj jedinici nije znao mnogo i da se sa njima sreo samo jednom i to u zapadnoj Bosni kada je 1995. godine razgovarao sa "gospodinom Simatovićem i još jednim pukovnikom", kod Velike Kladuše.

Stanišić i Simatović se terete za zločine koje su u Hrvatskoj i BiH počinile policijske i paravojne jedinice pod njihovom kontrolom, među kojima su i dobrovoljci kapetana Dragana, "arkanovci" i "Crvene beretke".

Dijeljenje sadržaja