Odbacujući žalbu branilaca Stevana Todorovića kojom se tražila rasprava o "okolnostima njegovog hapšenja" ili "kidnapovanja", Žalbeno veće Tribunala je praktično dalo zeleno svetlo za ponavljanje takvih operacija, pod uslovom da u njima ne učestvuje niko iz tužilaštva, kao i da se prilikom hapšenja poštuju prava optuženog

Trinaest meseci nakon što se optuženi Stevan Todorović našao u Pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, Žalbeno veće je konačno stavilo tačku na slučaj njegovog hapšenja ili, kako ga opisuje odbrana, "nezakonitog kidnapovanja".

Stevan Todorović, optužen za navodne zločine u Bosanskom Šamcu, gde je tokom rata bio šef policije, je 27. septembra prošle godine uhapšen u - kako je zvanično saopšteno - "operaciji SFOR u Severnoj Bosni." Tri dana kasnije, na prvom pojavljivanju pred sudijama, optuženi je rekao da nije u stanju da se izjasni o navodima optužnice, pošto još oseća posledica udarca u glavu zadobijenog prilikom "kidnapovanja na teritoriji Srbije, tj. SRJ." Sudije su to uvažili i odložili izjašnjavanje, a njegov branilac Goran Nešković je, nakon rasprave, izjavio kako su Todorovića na planini Zlatibor, dakle u Srbiji, "ugrabile" četiri maskirane i naoružane osobe, koje su govorile srpski, vezale ga, strpale u kola kojim su ga dovezli do obale Drine, a zatim ga čamcem prebacili u Bosnu i predali pripadnicima SFOR, koji su ga helikopterom dopremili u Tuzlu, a odatle avionom NATO u Hag.

Pozivajući se na takvu verziju događaja od 27. septembra 1998. Todorovićevi branioci su februara ove godine podneli zahtev za "dokaznom raspravom o okolnostima hapšenja, pritvaranja i izručivanja optuženog Tribunalu", tvrdeći da su takvim "nezakonitim kidnapovanjem" prekršena ne samo prava optuženog već i suverenitet i teritorijalni integritet SRJ.

Na javnoj raspravi koja je o tom zahtevu vođena u martu ove godine, sudije su interesovale samo dve stvari: da li je bilo ko iz tužilaštva, ili iz Tribunala, učestvovao u nekoj nezakonitoj aktivnosti, te da li su prilikom hapšenja poštovana prava optuženog. Pošto su dobili negativni odgovor na prvo, a pozitivni na drugo pitanje, sudije su odbacile zahtev odbrane uz obrazloženje da "ne sadrži dovoljan činjenični i pravni materijal i, posebno, ne pruža razjašnjenje faktičkih okolnosti njegovog hapšenja".

Odbrana, međutim, nije odustajala pa je tražila dozvolu da slučaj Todorovićevog "kidnapovanja" iznese pred Žalbeno veće. Pošto je to odobreno, branioci su u julu podneli žalbu na četrdesetak stranica kojom traže raspravu na kojoj bi pod zakletvom svedočio sam Todorović, a za koju bi tužilaštvo i SFOR trebalo da obezbede svu dokumentaciju koja se odnosi na taj slučaj, kao i da identifikuju četvoricu "nepoznatih izvršilaca" koji bi takođe bili obavezni da svedoče pred sudom.

Odluka Žalbenog veća je, ne treba sumnjati, s velikom pažnjom iščekivana ne samo u tužilaštvu, već i u SFOR i raznim specijalizovanim službama koje su se poslednjih godina angažovale na otkrivanju i hvatanju optuženih za ratne zločine, nudeći čak i nagrade onima koji pomognu u njihovoj identifikaciji i hapšenju. Potvrđivanjem prvostepene odluke, odnosno odbacivanjem žalbe Todorovićevih branilaca, Žalbeno veće Tribunala je, moglo bi se reči, dalo "zeleno svetlo" za ponavljanje sličnih operacija, naravno pod uslovom da u njima ne učestvuje niko is tužilaštva ili suda, kao i da se prilikom hapšenja poštuju sva prava optuženog.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja