U Tribunalu su danas objavljeni pismeni podnesci kojima su tužioci i prijatelji suda izneli svoja gledišta o eventualnom razdvajanju jedne ili više optužnica. Tužilaštvo smatra da bi razdvajanje predstavljalo “nepopravljivu grešku”, dok bi se po prijateljima suda time nanela “šteta optuženom.”


Iz različitih razloga, i tužilaštvo i prijatelji suda smatraju da sudjenje Slobodanu Miloševiću treba nastaviti kao “jedinstven slučaj”, a ne razdvajati na posebne postupke po svakoj od tri optužnice: za Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku.

U Tribunalu su danas objavljeni pismeni podnesci kojima su tužioci i prijatelji suda izneli svoja gledišta o eventualnom razdvajanju jedne ili više optužnica. Učinili su to na zahtev Pretresnog veća, u okviru započetog “radikalnog preispitivanja” dosadašnjeg toka i nastavka sudjenja Slobodanu Miloševiću.

Prijatelji suda smatraju da bi se razdvajanjem sudjenja u ovoj fazi postupka nanela šteta optuženom, budući da je u svom dokaznom postupku tužilaštvo navode iz tri optužnice protiv Slobodana Miloševića tretiralo kao “jedinstven predmet.” Njegovim razdvajanjem, po mišljenju prijatelja suda, Miloševiću bi se uskratila mogućnost da u punoj meri odgovori na sve navode i sve dokaze tužilaštva. Eventualno razdvajanje bi, takodje, zahtevalo značajnu reorganizaciju Miloševićeve odbrane što bi dovelo do novih odlaganja. Za slučaj da se sudije, uprkos tome, opredele za razdvajanje, prijatelji suda predlažu da Milošević najpre izvodi dokaze po Kosovskoj optužnici, kao i da mu se za to odredi rok od 150 dana, koliko mu je, inače, veće odobrilo za dokazni postupak po sve tri optužnice.

Po mišljenju tužilaštva, razdvajanje slučaja predstavljalo bi “nepopravljivu grešku.” Problemi koji su veće prisilili na “radikalno preispitivanje” toka i nastavka sudjenja su, podseća tužilaštvo, najvećim delom rezultat ponašanja samog optuženog, a pre svega njegovog insistiranja da se sam brani, čime pogoršava svoje narušeno zdravlje i ugrožava raspored sudjenja. Jedino razumno rešenje – kako za zdravlje optuženog tako i za nesmetani nastavak sudjenja – po tužilaštvu bi bilo imenovanje advokata, a ne razdvajanje predmeta u jedan, dva ili tri postupka.

Interpretirajući zahtev veća, tužilaštvo navodi da bi on mogao da bude rezultat zabrinutosti da jedinstveno sudjenje po sve tri optužnice, “iz ovog ili onog razloga”, možda nikada neće biti privedeno kraju. U tom bi slučaju, nastavlja tužilaštvo, moglo izgledati poželjno da se stigne do “barem jedne presude” po jednoj ili dve optužnice, nego da se rizikuje da se ostane bez “ikakve presude.” Takav pristup, medjutim, tužilaštvo smatra “preuranjenim” i zasnovanim na “spekulacijama i pridavanju prevelikog značaja utiscima a ne realnosti.” Po tužilaštvu, sam postupak utvrdjivanja činjenica i stvaranje istorijskog zapisa o onome što se dogodilo je podjednako značajan, ako ne i značajniji, od same presude.

Razdvajanje slučaja i nastavak sudjenja po samo jednoj optužnici bi, po tužilaštvu, neizbežno dovelo do toga da se ne sudi po preostalim optužnicama, tako da bi taj istorijski zapis ostao nedovršen.

Ukoliko veće ipak odluči o razdvajanju, tužilaštvo smatra da bi moralo da se nastavi hronološkim redom onako kako su se dogadjaji odvijali, odnosno da se u prvoj fazi sudi zajedno po optužnicama za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, a nakon toga za Kosovo, ako se do toga uopšte stigne.

Dijeljenje sadržaja