Vojislav Šešelj u sudnici Tribunala

Vojislav Šešelj je od danas pravosnažno osuđeni ratni zločinac, koji je svoju kaznu od 10 godina zatvora u celosti odležao u tribunalovoj Pritvorskoj jedinici, tako da neće morati da se vraća u Hag na “dosluživanje.”

Tako bi se, u najkraćem, mogao sažeti efekat današnje presude Žalbenog veća Mehanizma za međunarodne krivične sudove, kojom je delimično prihvaćena žalba tužilaštva na prvostepenu oslobađajuću presudu od 31. marta 2016. godine.

Žalbeno veće je, prvo, poništilo jedan od najapsurdnijih nalaza prvostepene presude po kojem u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991. i 1992. godine nije bilo “rasprostranjenog i sistematskog napada na nesrpsko civilno stanovništvo” – što je u suprotnosti sa svim tribunalovim presudama, od prve (1996) od poslednje (2017). Imajući u vidu obimne dokaze o ubistvima, mučenjima, neljudskom postupanju i drugim zločinima srpskih vojnih i paravojnih snaga počinjenih u Vokovaru, Zvorniku, širem području Sarajeva, Mostaru i Nevesinju,ni jedan razumni prosuditelj činjenica – zaključuje se u presudi Žalbenog veća – ne bi mogao doći do zaključka da nije postojaorasprostranjeni i sistematski napad na civilno stanovništvo. To je, inače, preduslov da se počinjeni zločini kvalifikuju kao zločini protiv čovečnosti.

Mada je zaključilo da Šešeljevi govori u kojima je pretio “rekama krvi” i pogrdno se izražavao o pripadnicima drugih nacija bili “očigledno huškače prirode” i da su mogli da podstaknu njegove pristalice na činjenje zločine, Žalbeno veće ipak nije revidiralo nalaz iz prvostepene presude da optuženi “ne snosi odgovornost za zločine putem govora”. Pri tome, Žalbeno veće je imalo u vidu “protok vremena” (između govora i zločina), kao i nedovoljne odnosno posredne dokaze o tome da su Šešeljevi govori zaista imali takve efekte.

Sve to, međutim, ne važi za govor koji je 6. maja 1992. Šešelj održao u Hrtkovcima u Vojvodini. Govorom u kojem je pozvao na proterivanje hrvatskih stanovnika sela Šešelj je, zaključilo je Žalbeno veće, značajno doprineo ponašanju svojih pristalica, odnosno počinilaca, i tako podstakao na zločine progona, deportacije i drugih nehumanih dela, što se sve kvalifikuje kao zločin protiv čovečnosti. Prema Žalbenom veću, Šešelj je podsticanjem na nasilje omalovažavao hrvatsko stanovništvo i prekršio njegovo pravo na bezbednost, što takođe predstavlja progon, odnosno zločin protiv čovečnosti.

Mada je istaklo da bi – na osnovu izvedenih dokaza – razumni presuditelj činjenica mogao da zaključi da su zločini za koje se Šešelj tereti počinjeni radi ostvarenja zajedničkog zločinačkog cilja da se nesrbi uklone sa velikih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Žalbeno veće nije revidiralo nalaz iz prvostepene presude prema kojem nije dokazano postojanje udruženog zločinačkog poduhvata. Pored ostalog izato što se, kako se navodi u presudi, Šešelj nije slagao sa nekim od navodnih učesnika udruženog zločinačkog poduhtava.

Prema optužnici, u tom su zločinačkom poduhvatu, osim Šešelja, učestvovali i Slobodan Milošević, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Jovica Stanišić, Franko Simatović i drugi. Ostaje da se vidi da li će tužilaštvo imati više uspeha u dokazivanju tog udruženog poduhvata na ponovljenom suđenju Stanišiću i Simatoviću, bivšim šefovima Državne bezbednosti Srbije. To suđenje je još u toku.

Dijeljenje sadržaja