Milorad Dodik, svjedok odbrane Ratka Mladića

U nastavku unakrsnog ispitivanja aktuelnog predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, koji svedoči na poziv odbrane Ratka Mladića, tužilac Alan Tiger/Tieger bavio se njegovom tvrdnjom da rukovodstvo bosanskih Srba tokom rata u BiH nije sprovodilo politiku etničkog čišćenja. Dodik je tvrdio da nema saznanja o postojanju pisanog ili usmenog plana za proterivanje nesrba sa teritorije pod kontrolom Mladićeve vojske, a optužba je predočila niz dokumenata koji, po njoj, kazuju suprotno.

U intervjuu "Srpskom Oslobođenju" iz januara 1995. godine Radovan Karadžić navodi da je njegovo rukovodstvo imalo "spisak akcija i poteza", ali se za njihovu aktivaciju čekala "greška Muslimana". Takođe, na jednom skupštinskom zasedanju tokom rata Karadžić je rekao da su planovi bili "izmozgani" još pre sukoba. Budući da je Dodik navode svog prethodnika na mestu predsednika Republike Srpske odbacio kao "predstavu za javnost" i "ispraznu hvalu", tužilac je ukazao da je Karadžić i u presretnutim razgovorima, daleko od očiju javnosti, uoči rata govorio da njegovo rukovodstvo "ima plan za sve" i drži "poteze u koverti".

O kakvom se tačno planu radi, po optužbi je vidljivo iz brojnih nastupa pred skupštinom bosanskih Srba, u kojoj je Dodik tokom rata bio nezavisni poslanik. Već na 16. sednici od 12. maja 1992. godine, kada je proglašena Republika Srpska a Mladić izabran za komandanta vojske, Karadžić je predstavio dokument pod nazivom Šest strateških ciljeva, koji je kasnije objavljen u Službenom glasniku. Prvim ciljem propisano je teritorijalno razdvajanje srpskog od druga dva naroda u BiH, a u preostalih pet definisana je republika srpskog naroda sa granicama na Uni i Neretvi, bez granice na Drini, izlazom na more i delom Sarajeva u svom sastavu.

Dodik tvrdi da je stvaranje Republike Srpske bilo legitimno, a tužilac smatra da je način njenog uspostavljanja bio nelegitiman, jer je podrazumevao proterivanje nesrba. Na skupštinskom zasedanju s kraja novembra 1992. godine jedan poslanik se žalio da svi Muslimani i Hrvati "koji su proterani" i dalje imaju pravo na državljanstvo Republike Srpske jer su rođeni na njenoj teritoriji. Kasnije, krajem avgusta 1993. godine na drugoj sednici je, opet, rečeno da Srbima "nema države u bosanskom loncu" bez "postepene relokacije i preseljenja" nesrba. Zatim Karadžić u govoru pred poslanicima u januaru 1994. godine navodi da je Doboj pre rata imao relativnu muslimansku većinu, a da je postao "100 odsto srpski".

Sve to Dodik je, smatra tužilac, morao čuti, ali ovaj odgovara da se ničeg ne seća i tražio da se utvrdi da li je bio prisutan tim sednicama. Tužilac je ignorisao njegove zahteve sve do jednog momenta kada je pokazao popis iz kojeg se vidi da je nezavisni poslanik Dodik bio retko odsutan i da je bio prisutan kada se pominjalo proterivanje nesrba i drastična promena u nacionalnoj strukturi Doboja.

Sadašnji predsednik Republike Srpske, inače, nije uvek bio blagonaklon prema bivšem rukovodstvu bosanskih Srba, a tužilac ga je podsetio na intervju beogradskoj agenciji Beta od 12. januara 2001. godine. Dodik je u njemu optužio Srpsku demokratsku stranku (SDS) za "organizovanje i činjenje" zločina tokom rata u BiH: "Mora se otvoreno reći da su zločini počinjeni pod rukovodstvom SDS i to mora biti kažnjeno. Može se očekivati da će svi vodeći funkcioneri stranke na raznim nivoima doći pred Haški sud.". Danas, kao i na suđenju u odbranu Radovana Karadžića, Dodik je rekao da se radi o "političkom diskursu koji ne mora nužno biti zasnovan na činjenicama". Ipak, priznao je da mu se "činilo da je bilo ljudi iz vrha SDS koji su uključeni u zločine", mada odluku o tome prepušta sudu.

Osim u javnom nastupima, Dodik je, još iz vremena kooperativnosti sa haškim tužilaštvom, o politici i čvrstoj hijerarhiji unutar SDS govorio u intervjuu sa istražiteljima Tribunala u julu 2003. godine, a odmah zatim i u svedočenju na poziv optužbe u procesu protiv Radoslava Brđanina. Delovi tog intervjua i iskaza uvedeni su juče i danas u spis Mladićevog predmeta.