Slavko Mijanović, svjedok odbrane Ratka Mladića

Odbrana Ratka Mladića danas je na klupu za svedoke izvela Slavka Mijanovića, ratnog predsednika Komisije za dodelu imovine opštine Ilidža. Teza optužbe je da su takva opštinska tela služila za etničko čišćenje tako što su Srbima dodeljivali imovinu izbeglih nesrba, sprečavajući njihov povratak. Odbrana, međutim, dokazuje da se radilo o praktičnom pristupu sa ciljem da se u napuštene kuće smesti izbeglice sa drugih područja, bez ikakve diskriminativne namere.

U izjavi Mladićevoj odbrani, Mijanović je naveo da je u julu 1992. Ratno povereništvo Ilidže donelo pravilnik o raspodeli napuštene imovine na osnovu kojeg je komisija dodeljivala stanove i kuće. Radilo se, naglasio je, o privremenom ulasku u tuđi posed i novim stanarima nije bilo moguće sticanje, niti starim vlasnicima gubitak imovine. Komisija je, kaže, do leta 1993. godine izdala 3.000 takvih rešenja. U kratkom glavnom ispitivanju svedok je naveo da je nakon rata imovina vraćena vlasnicima.

U unakrsnom ispitivanju tužilac je ukazao da se u pravilniku kojeg se svedokova komisija pridržavala navodi da lica koja se nisu vratila u svoje stanove i kuće do 20. maja 1992. godine gube pravo na zdravstveno i penziono osiguranje, ali i stanarsko pravo. Mijanović ne spori da je u pravilniku tako zabeleženo, ali kaže da se po tom članu "nikada nije postupalo".

U pravilniku se, dalje, navodi da je imovina dodeljivana porodicama pripadnika vojske i policije bosanskih Srba, odnosno, sugeriše tužilac – isključivo Srbima. Svedok, međutim, kaže da je bilo i nesrba koji su dobili imovinu po osnovu pripadnosti srpskoj vojsci i policiji. Uspeo je da se seti jednog Hrvata koji je useljen u napuštenu kuću, a kaže da je istu mogućnost dobilo 15-20 ljudi iz mešovitih brakova. No, radi se o "igri malih brojeva", kako je sam priznao, budući da je pored njih u stanove izbeglih useljeno više hiljada Srba. Među "srećnim dobitnicima" je i bivši ministar policije bosanskih Srba Tomislav Kovač kome je rešenjem sa svedokovim potpisom dodeljen trosoban stan na Ilidži.

Da je imovina dodeljivana u sklopu etničkog čišćenja po tužiocu svedoče i dve odluke opštinskih vlasti: prva od 19. maja 1992. godine u kojoj Krizni štab zaključuje da je "iseljavanje Hrvata i Muslimana sa područja Ilidže dozvoljeno" i druga Ratnog predsedništva od 2. aprila 1993. godine kojom se "zabranjuje povratak Muslimana i Hrvata iz bezbednosnih razloga". Mijanović kaže da je iseljavanje bilo dozvoljeno svima, pa i nesrbima, a da ne vidi zašto bi se Muslimani i Hrvati 1993. uopšte vraćali na teritoriju pod srpskom kontrolom.