Detalji haške optužnice protiv bivšeg jugoslovenskog šefa države i okolnosti u kojima je ona donesena

U maju 1999, tadašnji glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Luiz Arbur (Louise Arbour), optužila je tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića i četvoricu njegovih bliskih saradnika da su "planirali, podstakli i naredili... kampanju terora i nasilja protiv civilnog albanskog stanovništva Kosova." Za to su, pored Slobodana Miloševića, optuženi još i predsednik Srbije Milan Milutinović, te tadašnji potpredsednik vlade SRJ Nikola Šainović, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljub Ojdanić i ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković. Njihova odgovornost za kosovsku "kampanju terora" pravno se, u tri tačke optužnice, kvalifikuje kao zločin protiv čovečnosti, a u jednoj kao kršenje ratnih zakona i običaja.

Cilj kampanje terora i nasilja, navodi se u optužnici, bio je da se sa Kosova prinudno protera veći deo albanskog stanovništva, kako bi se osigurala produžena srpska kontrola nad pokrajinom. Da bi postigle taj cilj, vojne i policijske snage Srbije i SRJ - pod komandom i kontrolom petorice optuženih -zajednički su se angažovale u dobro planiranim i koordiniranim operacijama sistematske i prinudne deportacije kosovskih Albanaca. Da bi olakšale proterivanja i deportaciju, jugoslovenske i srpske snage svesno su - pretnjom ili primenom sile i aktima nasilja - stvarale atmosferu straha i opresije. Sistematski je, navodi se dalje u optužnici, pljačkana i uništavana imovina kosovskih Albanaca, koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove, a zvanična lica na graničnim prelazima oduzimala su vozila i drugu svojinu deportovanim civilima. Sve to je, navodi se dalje, bilo praćeno rasprostranjenim granatiranjem gradova i sela, spaljivanjem kuća, poljoprivrednih i drugih poslovnih objekata; što je dovelo do toga da su mnogi gradovi, naselja i sela ispražnjeni od njihovih albanskih stanovnika.

U tački 1 Optužnice Milošević i ostali se terete da su prinudnom deportacijom više od 740.000 civila izvršili zločin protiv čovečnosti. Tačke 2 i 3 terete optužene za rasprostranjena i sistematska ubistva, koja su izvršile snage pod njihovom kontrolom i komandom. Na 13 stranica optužnice navode se imena identifikovanih žrtava masakra u Račku, Beloj Crkvi, Velikoj Kruši, Đakovici, Crkoležu i Izbici.

Kosovska polja smrti

Od četiri tačke optužnice protiv Slobodana Miloševića i četvorice njegovih bliskih saradnika, dve se odnose na ubistva kosovskih Albanaca. U aneksu optužnice, na 12 stranica Navode se imena i godine starosti više od 340 identifikovanih žrtava. Najmlađe žrtve su dve dvogodišnje devojčice i dečak istog uzrasta, a najstariji sa tog popisa je devedesetogodišnji Nuredin Behrami iz Izbice. Ta se ubistva u optužnici dvostruko kvalifikuju: zbirno kao zločin protiv čovečnosti (jer su bila "sistematska i rasprostranjena"), a pojedinačno kao kršenje ratnih zakona ili običaja (tj. zajedničkog člana 3 Ženevskih konvencija iz 1949).

Optužnica sadrži detaljan opis sedam slučajeva masovnih ubistava. Prvi je poznati slučaj Račak od 15. januara 1999. Prema optužnici, VJ je najpre granatirala selo, a onda su policijske snage krenule da pretražuju kuću po kuću. Meštani koji su pokušali da pobegnu su na licu mesta ubijeni, a 25 muškaraca koji su se sakrili u jednu kuću su otkriveni, pretučeni i zatim odvedeni na obližnje brdo i ubijeni. Imena svih 45 žrtava iz Račka navedena su u aneksu optužnice. Najmlađi je imao 13 a najstariji 70 godina.

Sledeći incident, po optužnici, dogodio se 25. marta u selu Bela Crkva, u opštini Orahovac. Policija je najpre ubila 12 ljudi (od toga 10 žena i dece) u većoj grupi meštana koji su pokušali da se sakriju pod mostom. Ostalima je naređeno da izađu, muškarci su odvojeni od žena i dece, naloženo im je da se skinu i oduzete su im sve stvari od vrednosti. Seoski lekar je pokušao da interveniše kod policijskog zapovednika, ali je odmah ubijen. Nakon toga policija je otvorila vatru i ubila oko 65 zatočenih muškaraca.

Istog dana, 25. marta, napadnuta su, opljačkana i spaljena sela Velika i Mala Kruša. Meštani su pobegli u obližnju šumu, ali ih je sutradan policija pronašla, naredila ženama da sa decom krenu u pravcu Albanije, a muškarce i dečake zatvorila u jednu kuću. Tu su na njih nekoliko minuta pucali, a zatim njihove leševe složili na gomilu i zapalili. Prema optužnici, tom prilikom je ubijeno oko 105 kosovskih Albanaca.

Slede, zatim, opisi ubistva šest muškaraca u Đakovici, kao i masakra 20 kosovskih Albanaca u selu Crkolež, opština Istok. U optužnici je, takođe, naveden i masakr u Izbici, gde je 28. marta ubijeno oko 130 muškaraca. Konačno, ovaj katalog terora završava se zločinom koji je 2. aprila ujutro izvršen u podrumu zgrade u Ulici Miloša Gilića, u delu Đakovice poznatom kao Kerim (Qerim). Srpska policija je, tvrdi se u optužnici, najpre pucala na 20 stanara koji su se sakrili u podrumu, a zatim zapalila čitavu kuću. Od 20 ubijenih - 19 su žene i deca, uključujući i dve već pomenute dvogodišnje devojčice.

Tužiocu, naravno, ostaje tek da dokaže da su sva ta ubistva izvršena "po nalogu, sa ohrabrenjem ili uz podršku" petorice optuženih. Ili, alternativno, da su optuženi "znali ili imali razloga da znaju" da njihovi potčinjeni vrše takve zločine, a nisu ih u tome sprečili ili zbog toga kaznili. Funkcije koje su obavljali i "enormna vlast" kojom raspolažu su, smatra tužilac, dovoljan su razlog da znaju kako se ponašaju, i šta rade, snage pod njihovom kontrolom i komandom. Po mišljenju tužioca, optuženi su za te zločine odgovorni po dva osnova. Prvo, zato što su ih lično planirali, podsticali, naredili ili na druge načine pomogli i učestvovali u njihovom izvršenju. Drugo, svi izuzev potpredsednika savezne vlade Nikole Šainovića su optuženi i po principu "komandne odgovornosti", tj. za zločine koje su izvršili njihovi potčinjeni, a oni ih nisu sprečili ili kaznili.

Znatan deo optužnice se upravo i bavi ličnom i komandnom odgovornošću petorice optuženih, a posebno Slobodana Miloševića. U tom se delu, naime, podrobno analizira funkcionisanje tzv. lanca komandovanja, kako na papiru, tj. po zakonu, tako i u stvarnosti. Tom analizom, i dokazima na kojima se ona zasniva tužilac je došao do "karike" koja je nedostajala za optužnicu protiv Miloševića. Jer Milošević je bio predsednik Srbije u vreme kada "Srbija nije bila u ratu", te, formalno, nije mogao da bude odgovoran za ono što se tada događalo u Hrvatskoj ili Bosni.

U optužnici se međutim navodi da je Milošević, "mada formalno predsednik Srbije", tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni imao "faktičku kontrolu nad saveznom vladom", te je sa međunarodnom zajednicom pregovarao o raznim mirovnim planovima u vezi sa tim ratovima. I da je takođe još od oktobra 1988. imao faktičku kontrolu nad državnim organima i brojnim institucijama od suštinskog značaja za politički i ekonomski život zemlje, uključujući i saveznu i republičku policiju i medije.

Novi zločini po starom obrascu

Kada se tome doda i zaključak iz optužnice da je "planirana i koordinirana kampanja nezakonite deportacije i prinudnog transfera hiljada kosovskih civila".... slična onome što se između 1991. i 1995. događalo u Hrvatskoj i Bosni, čini se verovatnim da optužnica izdata pre dve godine nije rekla konačnu reč o odgovornosti bivšeg predsednika Srbije za ratove vođene u vreme kada "Srbija nije bila u ratu."

Nezakonita deportacija i prinudni izgon stotina hiljada kosovskih Albanaca - tvrdi se u optužnici protiv Slobodana Miloševića i četvorice njegovih saradnika - izvedena je "dobro planiranom i koordiniranom akcijom jugoslovenskih i srpskih snaga", po obrascu koji je već primenjen između 1991. i 1995. u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Tokom tih ratova - navodi se u paragrafu 35 optužnice - "srpske vojne, paravojne i policijske snage prinudno su proterale i deportovale ne-srpsko stanovništvo Hrvatske i Bosne iz oblasti pod srpskom kontrolom, koristeći iste metode delovanja kao i na Kosovu 1999: teško granatiranje i oružani napadi na naselja; rasprostranjeno ubijanje; razaranje ne-srpskih stambenih četvrti i kulturnih i verskih objekata; te prinudni transfer i deportacija ne-srpskog stanovništva."

Pogledajmo kako su te "proverene metode delovanja" - prema tužiocu -primenjene na slučaju Kosova. U optužnici se, zapravo, mogu uočiti dva različita metoda, tj. obrasca: jedan za veće gradove i drugi za manja naselja, tj. sela.

U gradovima (Đakovica, Kosovska Mitrovica, Peć, Priština...) su, prema optužnici, srpske i jugoslovenske snage išle od kuće do kuće, pod pretnjom smrti naređivale kosovskim Albancima da napuste svoje domove, zatim bi opljačkali njihovu imovinu i zapalili kuće. Izgnanici su bili prinuđeni da se pridruže konvojima ljudi koji su doživeli istovetnu sudbinu i sprovođeni su, ili usmeravani, prema granici. U nekim slučajevima, izgnanici su upućivani na autobuske (Kosovska Mitrovica) ili železničke (Priština) stanice, odakle su transportovani do granice. Uz put su bili fizički zlostavljani, ponekad i ubijani. Muškarci su odvajani od žena i dece i odvođeni u nepoznatom pravcu ili na licu mesta ubijani. Na granici, oduzimane su im vrednosti koje su nosili sa sobom, lična dokumenta i registarske tablice automobila ili traktora.

U manjim mestima (optužnica navodi selo Celine pored Orahovca; Pirana pored Prizrena; Belanice u opštini Suva Reka, Softaj pored Uroševca, te pet sela u regionu Srbice) primenjivan je drugačiji obrazac. Sela se opkole tenkovima i oklopnim vozilima i granatiraju; zatim ulaze trupe koje sistematski najpre pljačkaju a potom pale kuće i prodavnice; onda se traga za meštanima koji su pobegli u brda ili šume; opkoljavaju ih i prisiljavaju da izađu na čistinu; muškarce po pravilu odvajaju, a žene i decu prisiljavaju na marš do granice.

Sistematskom i rasprostranjenom primenom ovih metoda, u prvih pet meseci 1999. godine je, prema optužnici, sa Kosova prognano najmanje 740.000 njegovih albanskih stanovnika.

Sve su to, naravno, samo optužbe, koje tek treba pred sudom dokazati.

Preventivna optužnica

Podnoseći 27, maja 1999. godine optužnicu protiv Miloševića i četvorice njegovih saradnika tadašnji haški tužilac Luiz Arbur je i sama priznala da optužnica nije kompletna, odnosno da ne predstavlja konačnu reč o odgovornosti petorice optuženih političkih i vojnih lidera. Ta optužnica, naime, pokriva samo kosovska zbivanja iz prvih pet meseci 1999. godine, a Arbur je i, podnoseći optužnicu, izjavila kako smatra da bi optuženi lideri, ili barem neki od njih, mogli da budu odgovorni i za ono što se ranije događalo, i to ne samo na Kosovu, već i u Bosni i Hrvatskoj. U međuvremenu istraga je nastavljena (kao što su se, uostalom, nastavila i "kosovska zbivanja" koja bi mogla da potpadnu pod nadležnost Tribunala).

Zašto, onda, Arbur nije sačekala da "kompletira" svoju istragu protiv političkog i vojnog vrha Srbije i SRJ, nego se opredelila da u žurbi podiže i objavljuje "krnju" optužnicu.

Žurba, međutim, nije, kako su neki sumnjičili, bila motivisana političkim interesima da se u tom trenutku pojača pritisak na Miloševića .Arbur je žurila kako bi preduhitrila eventualnu političku nagodbu, kojom bi se, u interesu mirovnog rešenja, interesi koje zastupa Tribunal žrtvovali na oltar tzv. real politike. Ona je, očito, ozbiljno shvatila "glasine", koje su se tada širile kako Milošević u zamenu za političko rešenje traži da mu se "garantuje imunitet od međunarodnog krivičnog progona", ili kako pregovara o "zlatnom egzilu" u Južnoj Africi ili nekim drugim zemljama.

Epilog

Optužnicu protiv Miloševića i ostale četvorice lidera je, na osnovu propratnih dokaza koje je podneo tužilac, 24. maja 1999. potvrdio sudija Dejvid Hant (David Hunt). Potvrđujući optužnicu, sudija Hant je naglasio da bi dokazi koje je priložilo tužilaštvo - ukoliko ih optuženi pred sudom uspešno ne ospore - bili dovoljni za njihovu osudu. Sudija Hant je, istovremeno, izdao nalog svim članicama UN da blokiraju sve račune koje bi optuženi mogli da imaju u njihovim bankama, kako se ta sredstva ne bi koristila za izbegavanje pravde.

Gotovo u dan tačno 25 meseci kasnije, Slobodan Milošević se našao u Pritvorskoj jedinici UN u Sheveningenu.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja