Na suđenju Vlastimiru Đorđeviću svedok optužbe iz okoline Uroševca opisao kako su u proleće 1999. godine vanrednim voznim linijama Albanci iz tog kraja deportovani ka Makedoniji


Bajram Bucaliu radnik železnice iz Starog sela jedan je od nekoliko stotina hiljada Albanaca koji su tokom proleća 1999. godine iseljeni sa Kosova. On je o tome svedočio na suđenju Vlastimiru Đorđeviću, načelniku javne bezbednosti srpske policije, koji se pored ubistava tereti i za masovne deportacije i progone kosovskih Albanaca.

U sažetku izjave koji je pročitala tužiteljica navodi se da je sredinom aprila 1999. godine većina stanovnika Starog sela odlučila da napusti to mesto nakon višednevnog granatiranja od strane srpskih snaga i ubistva više članova porodice Zekaj. Bucaliu je sa porodicom i ostalim seljanima otišao do Uroševca gde su, kako je opisao, "kao sardine nakrcani" u putničke i teretne vozove koji su upućeni ka graničnom prelazu Đeneral Janković. Vozove su, prema njegovim rečima, obezbeđivali pripadnici policije. Više od kilometar pre granice sa Makedonijom, voz se zaustavio van redovnog stajališta i naređeno im je da odatle nastave peške, uz napomenu da hodaju isključivo između šina, pošto je "okolina minirana ".

Dragoljub Đorđević, branilac optuženog generala, se u unakrsnom ispitivanju nije bavio deportacijama, već je pokušavao da diskredituje svedoka tvrdnjama da je bio blizak sa OVK. Bucaliu je objasnio da "do NATO intervencije nije verovao u OVK" jer je bio član LDK, Rugovine stranke koja se zalagala za mirno rešenje kosovskog pitanja. Deo izjave u kom opisuje kako je "pomogao jednom pripadniku OVK", rekao je, odnosi se na to da je u oktobru 1998. godine povezao sina svog kolege koji je bežao pred ofanzivom srpskih snaga. U njemu, objasnio je, nije video pripadnika OVK, već sina kolege koji ga je zamolio za pomoć.

Pre Bucalijevog svedočenja završeno je unakrsno ispitivanje Milazima Tačija/Thaçi, jednog od trojice preživelih iz masakra u Izbici gde su srpske snage, prema optužnici, krajem marta 1999. godine streljale najmanje 116 Albanaca. Obzirom da svedok nije mogao precizno da opiše uniforme ljudi koji su ih proterali iz sela i streljali, branilac je pokušao da izvede zaključak da se ne radi o pripadnicima policije. Svedok je ostao pri stavu da "veruje da su to bili policajci", ali da "nije bio u prilici da zagleda uniforme". Na sugestiju branioca da je moguće da su to bili pripadnici paravojnih formacija ili Vojske Jugoslavije, svedok je rekao da su svi oni "stalno bili izmešani".

Dijeljenje sadržaja