Kako je Beograd priznao da kosovski Albanci nisu bežali od NATO bombi

Zatvaranjem granice sa Albanijom i Makedonijom i zaustavljanjem talasa izbeglica i prognanika, režim u Beogradu je prema zapadnim analizama postigao dva taktička poena. Onemogućio je, prvo, dalje direktne prenose egzodusa kosovskih Albanaca na svetskim TV kanalima, koji su u prethodne sedmice do te mere revoltirali zapadnu javnost da sada ona vrši pritisak na svoje političare da na Kosovo, pa ako treba i u Srbiju, pošalju kopnene snage i zaustave taj užas. Drugo, zadržavajući deo albanskog stanovništva na Kosovu, donekle je komplikovao zadatke avijacije NATO, koja u napadu na vojne i policijske snage na terenu, tj. Kosovu, mora da vodi računa o mogućoj blizini civila, za koje se sumnja da bi mogli da budu korišćeni kao "živi štitovi".

Za račun ova dva taktička poena, režim u Beogradu je - svesno ili nesvesno, svejedno - lišio sebe strateškog pravnog argumenta kojim je, u prethodne dve sedmice, dokazivao kako se na Kosovu ne radi o "prinudnoj deportaciji" civila, već o njihovom "bekstvu pred bombama NATO." Ostavio je, tako, sebe bez odgovora na dva neugodna pitanja koja će tom režimu, tj. njegovim predstavnicima, kad-tad biti postavljena na nadležnom mestu. Ona glase:

- Ako je egzodus kosovskih Albanaca prestao po nečijem naređenju, da li to znači da je tako - tj. po naređenju - i počeo? Ili, dalje:

Ako se kosovski Albanci, kako tvrdi zvanični Beograd, "dobrovoljno vraćaju u svoje domove" - uprkos činjenici da je NATO ne samo nastavio već i pojačao vazdušne udare na Kosovu - znači li to da oni nisu ni bežali od "NATO bombi", kako su do pre dva dana dokazivali isti zvanični izvori?

Ovakva su pitanja, naime, već zabeležena u "sudskoj praksi" haškog Tribunala. Kao ilustraciju, pomenimo raspravu o optužnici protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, u leto 1996. Pošto je jedan od svedoka, govoreći o seksualnom nasilju nad muslimanskim ženama primetio kako su - nakon žestokih međunarodnih reakcija - sredinom 1993. silovanja odjednom prestala, predsedavajući sudija Klod Žorda (Claude Jorda) je pitao: "Ako su silovanja prestala po naređenju, znači li da su po naređenju i počela?" Da bi, pošto je dobio potvrdan odgovor, primetio kako je "naglo presecanje zločina... značajna indicija sposobnosti vođstva da kontroliše ponašanje svojih potčinjenih."

A to, jasno, ne važi samo za silovanja, već i za druge zločine u nadležnosti Tribunala. Kao što je, recimo, prinudna deportacija.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja