Svedočeći na suđenju generalu Krstiću, Nesib Mandžić porekao, rečenicu po rečenicu, sve konstatacije iz srebreničke "Deklaracije" koju je potpisao 17. jula 1995.

U komandi Holandskog bataljona u Potočarima je 17. jula 1995. potpisana "Deklaracija" u kojoj se konstatuje da je u pregovorima od 11. i 12. jula postignut dogovor da "civilno stanovništvo može ostati (u Srebrenici) ili se iseliti zavisno od želje svakog pojedinca." Takođe je, navodi se dalje, "dogovoreno da evakuaciju (onih koji žele da se isele) vrše policijske i vojne snage Republike Srpske, a pod nadzorom UNPROFOR". Konačno, u istom se dokumentu konstatuje da je "srpska strana korektno obavila evakuaciju", te kako je ona protekla "bez incidenata" i uz puno poštovanje Ženevskih konvencija i međunarodnog humanitarnog prava. U ime srpske strane deklaraciju je potpisao Miroslav Deronjić, na bošnjačkoj strani potpisnik je bio Nesib Mandžić, a u ime Holandskog bataljona UNPROFOR potpis je stavio zamenik komandanta, major Franken.

Drugog dana svedočenja na suđenju generalu Radislavu Krstiću, Nesib Mandžić je opisao kako je došlo do potpisivanja pomenute srebreničke "Deklaracije." Bio je to, po njegovim rečima, "ultimatum" srpske strane koja je u Potočare došla za gotovim tekstom i zahtevala potpise Bošnjaka i Holanđana. Major Franken je, smatra on, bio najviše zabrinut za sudbinu svojih vojnika, dok je Nesiba Mandžića brinulo šta će biti sa 27 Bošnjaka - uglavnom lokalnog osoblja koje je radilo za UNPROFOR - kao i sa grupom ranjenika koji su još bili u Potočarima. Potpis na "Deklaraciju" je, rekao je svedok, bio "iznuđen, kao uslov za izlazak preostalih Bošnjaka i oko 450 holandskih vojnika iz baze u Potočarima." Smatra da nije imao izbora nego da potpiše i dodaje: "Bili smo potpuno usamljeni, bespomoćni, svet je čutao, međunarodna zajednica nije uspela da u Potočare uputi ni Crveni krst ni Visoki komesarijat za izbeglice...".

Na pitanja tužioca, koji mu je čitao rečenicu po rečenicu "Deklaracije", Mandžić je odgovarao da ništa što u njoj piše ne odražava ono što se stvarno, između 1. i 17. jula 1995, dogodilo u "zaštićenoj zoni" Srebrenice. Niti su pregovori, kako piše, vođeni na zahtev bošnjačke strane, niti je bilo kakvih pregovora, već samo diktat generala Mladića. Ono što se u "Deklaraciji" opisuje kao "dobrovoljno iseljenje" ili "evakuacija" predstavljalo je, rekao je svedok, "prisilnu deportaciju", a UNPROFOR je već posle prvog dana odustao od praćenja konvoja, budući da su na putu od Potočara do Kladnja holandski vojnici zaustavljani i maltretirani i oduzimana su im vozila, oružje ili oprema.

U unakrsnom ispitivanju, branilac Nenad Petrušić je pitao svedoka da li je general Krstić bilo šta rekao na sastancima u Hotelu Fontana u Bratuncu, na kojima je general Mladić tražio od bošnjačkih predstavnika da se izjasne hoće li da njihov narod "opstane ili nestane." Mandžić je odgovorio da je Krstić sedeo pored Mladića, ali je sve vreme ćutao, dodajući kako je na sudu da zaključi da li je optuženi time odobravao ono što je govorio Mladić. Kao i prethodnog, Petrušić je i ovog svedoka optužbe pitao da li je među vojnicima koje je viđao u regionu Srebrenice bilo i policajaca, te da li su neke od starešina VRS koje je pomenuo bili "trupni ili bezbednosno-obaveštajni oficiri." Takva pitanja ukazuju da bi jedna od Petrušićevih "linija odbrane" mogla da bude da odgovornost za srebreničke zločine snose civilne ili vojne snage bezbednosti, koje nisu bile pod komandom optuženog generala Krstića.

Dijeljenje sadržaja