Na suđenju generalu Radislavu Krstiću svedočio dečak koji je preživeo streljanje na brani kod Petkovaca. U ime žrtava, svedok "O" spreman da oprosti "neposrednim egzekutorima - jer su bili zavedeni", ali ne i onima koji su naredili i organizovali masovna ubijanja nakon zauzimanja Srebrenice

Prvo su ubijali selektivno – prozivajući viđenije zatočenike po imenu i prezimenu ili tražeći da se jave žitelji određenih sela, koja su im se nečim zamerila - a onda su nastavili redom. Počeli bi od onih najbližih vratima: izvodili su manje ili veće grupe zatočenika, stavljali im povez preko očiju ili im vezivali ruke, tovarili ih u kamione, odvozili na gubilište i streljali.

Neki su, međutim, preživeli streljanje i gotovo pet godina kasnije pojavili se pred Haškim tribunalom da bi o tome svedočili. Proteklih dana, na suđenju generalu Radislavu Krstiću, svedočila su čak četvorica "streljanih" bošnjačkih muškaraca, zarobljenih nakon pada Srebrenice u julu 1995. Svi su preživeli na isti način: kada je zapucalo bacili su se na zemlju i ostali nepomični na gomili, ili pod gomilom, ubijenih, dok vojnici nisu završili "posao" i napustili stratište. A onda su bežali danima, ili nedeljama, dok nisu došli na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.

U julu 1995. - kada je izveden na streljanje - zaštićeni svedok "O" je imao 17 godina. Nakon pada Srebrenice pridružio se koloni muškaraca koji su pokušali da se kroz šume probiju do Tuzle, ali se grupa u kojoj je bio već 13. jula predala snagama bosanskih Srba. Nakon što su okupljeni na livadi kod sela Sandići, zarobljenici su kamionima odvezeni najpre do Bratunca, a zatim preko Zvornika do škole u selu Petkovci. Iz učionice u kojoj se nalazio, svedok "O" je čuo kako vojnici prozivaju pet po pet "balija" da izađu, zatim su se čuli pucnji, a onda bi se prozivka ponovila. Kada je došao red na njega, "O" je vezanih ruku izveden iz škole pored čijeg je ulaza, u mraku, video veliku gomilu za koju mu se činilo da su mrtvi ljudi.

Grupi zatočenika u kojoj je bio svedok "O" naređeno je da uđe u kamion koji je čekao pred školom. Posle kraće vožnje, najpre po asfaltu a potom po makadamskom drumu, kamion se zaustavio i zatočenicima je naređeno da silaze, opet u grupama po pet. Kako bi sišli, čuo se rafal i vojnici su pozivali novu grupu od pet. Zatočenici u kamionu su, ispričao je "O", počeli da viču i traže da im najpre daju vodu - koju danima nisu okusili – pa da ih posle ubiju. "Stvarno mi je bilo žao umreti žedan" - opisao je "O" svoja razmišljanja pred streljanje.

Kada je konačno došao red i na njega "O" je sa još četvoricom iskočio iz kamiona. Kaže da nije ništa osećao, da ga nije bilo strah, da je verovao kako će brzo umreti, te kako je mislio da njegova majka "neće nikada saznati gde sam." Zatim je neko naredio "lezi" i odmah je počela pucnjava. "Pošao sam da padnem i ne znam šta se kasnije desilo. Mislio sam da sam završio."

Posle izvesnog vremena "O" je, ipak, shvatio da još nije završio. Osećao je snažan bol u desnoj strani grudi i ruci i - kako je rekao - čekao je da umre. U jednom je trenutku, čak, pomislio da pozove vojnike i zamoli ih da ga "dovrše." Ipak, uzdržao se. Kada su vojnici "završili posao" i otišli, "O" je čuo stenjanje još jednog preživelog. Preko leševa je dopuzao do njega, jedan su drugome zubima pregrizli konopce kojima su im bile vezane ruke i zatim sišli u neki kanal pored gubilišta. Sutradan su uspeli da se popnu na obližnje brdo sa kojeg su videli branu prekrivenu leševima, koji su nekom mašinom tovareni na kamion ili traktor. Na fotografijama koje mu je pokazao tužilac, "O" je identifikovao branu kod Petkovaca, na kojoj je prema optužnici u noći između 14. i 15. jula 1995. pogubljeno na stotine bošnjačkih muškaraca.

Na kraju svog svedočenja, "O" je taj događaj opisao kao "vrlo organizovano, sistematsko ubijanje, čiji organizatori ne zaslužuju da budu na slobodi." Što se, pak, "neposrednih egzekutora" - tj. onih koji su ubijali - tiče, "O" je, kako je zaključio, "spreman da im oprosti, jer su bili zavedeni".

Dijeljenje sadržaja