Govor Karle del Ponte, glavne tužiteljice Haškog tribunala, na zasedanju Saveta ministara EU 11. oktobra 2004. u Luksemburgu


Strategija okončanja misije Tribunala, koju je prošle godine usvojio Savet bezbednosti UN, vrlo je jasna i za sud i za zemlje bivše Jugoslavije. Svaka vlada u regionu sada tačno zna šta je još potrebno da učini u pogledu saradnje sa Tribunalom. Medjutim, bojim se da je vremenski okvir za izlaznu strategiju, prema kojem bi Tribunal trebalo da zatvori svoja vrata do kraja 2010. godine, pogrešno protumačen. Zaštitne mreže Karadžića, Mladića, Gotovine i ostalih optuženih koji su i dalje na slobodi jednostavno čekaju kraj Tribunala. Oni očekuju da će 1. januara 2011. godine biti slobodni.

Tako nešto bi predstavljalo težak udarac medjunarodnoj pravdi, kao i miru i procesu pomirenja u bivšoj Jugoslaviji. Zato sam vam zahvalna što ste (u zaključcima) 13. jula, naglasili da “rad Tribunala neće biti završen dok ne budu uhapšeni i prebačeni u Hag najtraženiji optuženici kao što su Karadžić, Mladić i Gotovina”. Izuzetno je važno da se lokalne vlasti na to, neprekidno i odlučno, podsećaju. Nekažnjivost nosi klicu budućih sukoba.


TRI OBLASTI VAN KONTROLE TRIBUNALA

Predsednik Tribunala i ja smo u junu detaljno obrazložili naše planove Savetu bezbednosti UN. Ja sam se posebno osvrnula na tri oblasti koje su van naše kontrole a predstavljaju ključne uslove neophodne za uspešan rad Tribunala: saradnja zemalja u regionu, stvaranje adekvatnih uslova za sudjenja pred lokalnim sudovima i obezbedjivanje sredstava neophodnih za rad Tribunala.

Sve zemlje su prema medjunarodnom pravu dužne da u potpunosti saradjuju sa Tribunalom. Ta je saradnja od suštinskog značaja za dovodjenje optuženih u Tribunal, kao i za obezbedjivanje pristupa relevantnim dokumentima i svedocima. Najveća prepreka za brzo i efikasno sprovodjenje izlazne strategije je propust da se 21 optuženi koji su još uvek na slobodi dovedu u Hag. Srbija i Crna Gora, Hrvatska i Republika Srpska u okviru Bosne i Hercegovine su najviše za to odgovorne.

Bila sam prošle sedmice u Beogradu i o tome razgovarala i sa republičkim i sa vlastima Državne zajednice. Na nivou Zajednice je u poslednje vreme uverljivim merama smanjena hrpa nagomilanih zahteva za dokumentima na koje nismo dobili odgovore. Uz to, odgovoreno je na gotovo sve naše zahteve za intervjue sa svedocima. Na žalost ne vidim tako snažnu političku volju za rešavanje svih preostalih pitanja na nivou vlade Srbije. Republičke vlasti su odgovorne za transfer optuženih osoba koje se nalaze na teritoriji Srbije. Tamo se nalazi više od deset optuženih, medju kojima je i Ratko Mladić. To nije porekao ni jedan od zvaničnika s kojim sam se srela u Beogradu.

U dva navrata ove godine moji istražitelji su imali prilike da svojim očima vide dvojicu optuženih kako u žurbi, ubrzo nakon što sam srpskim vlastima dostavila informaciju o tome gde se oni nalaze, napuštaju svoja skrovišta. Prvi takav incident se dogodio u martu mesecu, kada smo locirali Ljubišu Bearu, bliskog saradnika Ratka Mladića optuženog u martu 2002 godine za genocid u Srebrenici. Drugi se dogodio 13. jula, tek nekoliko sati nakon što sam vlastima u Beogradu prosledila optužnicu protiv Gorana Hadžića, bivšeg predsednika takozvane Republike Srpska Krajina. Beograd uz to odbija da uhapsi i prebaci u Hag generale koji su zbog svoje uloge na Kosovu optuženi u oktobru 2003.


BEOGRAD SPREMAN SAMO NA PREDAJE, A NE I NA HAPŠENJE

Prošlog ponedeljka sam srpskom premijeru saopštila da ću mu za par dana dostaviti detaljne informacije o tome gde se nalazi jedan begunac i da očekujem da će srpske vlasti biti u stanju da ih, ovog puta, efikasno slede, uhapse optuženog i prebace ga u Hag. Precizna informacija o mestu gde se nalazi pukovnik Beara je u petak dostavljena srpskim vlastima. Tražila sam od njih da reaguju u roku od 48 sati, pored ostalog i zato da bih o tome mogla da vas danas obavestim. On je bez pružanja otpora, uhapšen u subotu i prebačen u Hag iste noći. Još četvorica optuženih pored Beare su i dalje na slobodi i ja očekujem od srpskih vlasti da se aktiviraju u njihovom pronalaženju i transferu u Hag. I dalje sam skeptična u vezi sa njihovom spremnošću da to učine. Ministar pravde Srbije koji je pratio Ljubišu Bearu mi je rekao da vlada nije spremna za hapšenja već samo za dobrovoljne predaje.

Veliko je razočarenje za Tribunal što Hrvatska do danas nije uhapsila generala Gotovinu. Ovog proleća vlada je ozbiljno intenzivirala napore da utvrdi gde se taj begunac nalazi i ja sam bila uverena da će on biti uhapšen tokom leta. Velika je šteta što se to nije dogodilo i što je u julu i avgustu propušten povoljan trenutak. Ja sam ponovo insistirala kod hrvatskih vlasti da ga što pre uhapse kako bi Hrvatska mogla da nastavi putem pune saradnje. Osim toga nema značajnih problema u saradnji Hrvatske sa Tribunalom.

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, vlasti Republike Srpske nisu do sada ni locirale ni uhapsile ni jednog jedinog optuženog begunca. Za Radovana Karadžića se zna da dosta vremena provodi u tom delu BiH. On i dalje uživa punu podršku i pomoć tamošnjih vlasti na svim nivoima. Sa zadovoljstvom očekujem blisku saradnju sa snagama EUFOR kada one budu uspostavljene, i nadam se da će novi “aranžman” biti efikasniji u otkrivanju begunaca.


DO KRAJA GODINE JOŠ JEDNA OPTUŽNICA PROTIV OVK

Kad je reč o Kosovu, sećate se da je jedna optužnica vezana za OVK podignuta 2003. godine i tri osobe su uhapšene i prebačene u Pritvorsku jedinicu. Još jedna optužnica koja se odnosi na delovanje OVK biće podignuta do kraja godine. U oba slučaja suočeni smo sa velikim problemima zbog ogromnog pritiska koji osumnjičeni i optuženi vrše na naše svedoke. Ugrožavanje svedoka je ozbiljan problem širom bivše Jugoslavije ali na Kosovu je ono rašireno i sistematsko. Mi smo se nedavno u vezi s ovim osetljivim i teškim pitanjem obratili specijalnom zastupniku generalnog sekretara UN.

Budući da je aktivnost Tribunala usmerena na lidere na najodgovornijim pozicijama optuženim za ratne zločine, zločine protiv humanosti i genocid, lokalni sudovi će morati da vode brojna sudjenja optuženima na srednjem ili nižem nivou odgovornosti. Ja sam već podnela zahteve sudskim većima da tri predmeta proslede BiH odnosno Hrvatskoj. Dva predmeta bi trebalo da budu prebačena u Državni sud BiH. Zato je od presudne važnosti da njegovo veće za ratne zločine početkom sledeće godine, kako je i predvidjeno, bude spremno za rad. Treći predmet trebalo bi da bude prebačen u Hrvatsku.

Ima još mnogo predmeta koje bih želela da prepustim sudovima u regionu. Većina tih predmeta se medjutim odnosi na osobe na srednjem i nižem nivou odgovornosti koji su još na slobodi. Nema razloga za verovanje da ima više izgleda da se oni pojave pred lokalnim sudovima nego pred Tribunalom. Time bismo nagradili begunce i one koji ih štite, uključujući i vlasti. Drugim rečima, propust Beograda i Banja Luke da uhapse begunce praktično sprečava transfer Tribunalovih predmeta u region, koji vlada u Srbiji tako postojano zagovara.

Nema sumnje da je od prošle godine uloženo mnogo truda da se adekvatno urede zakonodavstva i uspostavi pouzdani sudski sistem koji se može baviti predmetima protiv osoba koje nisu optužene u Hagu. Mi tesno saradjujemo sa Kancelarijom visokog predstavnika UN i državnim tužiocem u BiH. Moja kancelarija je takodje razvila blizak profesionalni odnos sa državnim tužiocem u Zagrebu i sa specijalnim tužiocem za ratne zločine u Beogradu. Mi beogradskom tužilaštvu pružamo pomoć u tri važna predmeta koja su njegovoj nadležnosti. Pomoć se sastoji u transferu dokumenata, dokaza i drugog materijala, neophodnog za podizanje optužnica. Sudstvu u bivšoj Jugoslaviji neophodna je snažna politička podrška kako lokalnih vlasti tako i medjunarodne zajednice.

Takodje je hitno potrebno intenzivirati saradnju medju sudovima u čitavom regionu. Takva saradnja podrazumeva razmenu dokumenata i dokaza, izjava svedoka, izručivanje osumnjičenih i po mogućstvu prebacivanje čitavih predmeta. Od nas je zatražena pomoć u slučaju kada su svedoci koji žive u Hrvatskoj odbili da svedoče u Srbiji. Tužilac za ratne zločine u Beogradu je takodje od nas tražio da intervenišemo kod UNMIK da mu se omogući da ispita svedoke na Kosovu u vezi sa istragom o najvećoj masovnoj grobnici pronadjenoj na Balkanu, u predgradju Beograda, u kojoj se nalazi više od 700 tela kosovskih Albanaca.

Državni tužilac u Hrvatskoj je nedavno predložio model direktne komunikacije njegovih kolega u čitavom regionu. Ona bi se uspostavila ne samo u vezi sa ratnim zločinima već i sa organizovanim kriminalom i drugim krivičnim delima. Želim da naglasim koliko su, ova i slične inicijative kojima je cilj jačanje regionalne saradnje, važne za budućnost zemalja u regionu.


TRIBUNAL POD NEPODNOŠLJIVIM FINANSIJSKIM PRITISKOM

Tribunal je pod velikim pritiskom da što pre okonča svoju misiju. Politički pritisak dopunjen je, tokom proleća, i nepodnošljivim finansijskim pritiskom. Ja sam kao rezultat toga izgubila gotovo polovinu najiskusnijih pravnika i oko 40 odsto istražitelja. Na njihova mesta ne mogu da dovedem nove ljude jer nam je Sekretarijat UN zamrznuo regrutovanje novih kadrova. Jednostavno rešenje za mene bi bilo da obustavim istrage i borbu da svi begunci budu dovedenu i Hag i da se posvetim samo sudjenjima koja su u toku. To bi želeli mnogi, unutar i van bivše Jugoslavije.

To bi, medjutim, bacilo senku na budućnost čitavog regiona u narednim decenijama i predstavljalo bi vrlo loš znak za budućnost medjunarodne pravde. Jedan od glavnih faktora naše motivacije je snažna i neprekidna podrška koju Tribunal dobija od Evropske Unije. Politika uslovljavanja se pokazala kao efikasno sredstvo za podsticanje država na saradnju sa Tribunalom. Efekte smo videli početkom ove godine sa Hrvatskom. Počinjemo da ih vidimo i u Srbiji i Crnoj Gori. Takva čvrsta odlučnost je i dalje neophodna kako bi begunci bili dovedeni u Hag - posebno Karadžić, Mladić i Gotovina. Ako medjunarodna zajednica prihvati da jedan od njih izbegne pravdi, onda će lako svi oni zauvek uživati u nekažnjivosti.

Dijeljenje sadržaja