Stevan Veljović, svjedok odbrane Ratka Mladića

Posle jučerašnjih navoda da su avio bombe koje je koristila vojska bosanskih Srba u napadima na Sarajevo bile "izrazito neprecizne", svedok odbrane Ratka Mladića – bivši operativac Sarajevsko-romanijskog korpusa Stevan Veljović – pokušao je danas u nastavku unakrsnog ispitivanja da ublaži i relativizuje svoje stavove. Na početku zasedanja je rekao da je do sada imao dva moždana udara, da je bolestan i da ne može svega da se seti, kao i da nisu samo avio bombe bile neprecizne, već i sva druga artiljerijska oruđa. Avio bombe su, podsetimo, u napadima na Sarajevo počele da se koriste od 1994. godine i za tužioca predstavljaju jedan od dokaza nasumičnog gađanja grada sa ciljem terorisanja civila.

Očito začuđen svedokovom potrebom da se pravda, predsedavajući sudija Orie ga je pitao da li ga je neko u međuvremenu kritikovao zbog jučerašnjeg iskaza, na šta je ovaj odgovorio odrečno i dodao da mu tužilac tokom unakrsnog ispitivanja "seče odgovore" što kod njega izaziva "podstres i uznemirenje". Problem mu je, kaže, i što se pitanja odnose na "stvari iz daleke prošlosti", na šta je opet reagovao predsedavajući navodeći da je u Hag pozvan upravo "da bi govorio o prošlosti". Na tužiočevo pitanje da li je možda pratio medijske izveštaje o svom iskazu pa je odlučio da opovrgne ranije navode, Veljović kaže da u Hagu ne prati nikakve vesti, "osim što gleda utakmice". Mada je pokušao da ih relativizuje, svedok je do kraja iskaza ipak ostao pri najvažnijim zaključcima o "nepreciznim" avio bombama.

Nakon njega, odabrana je na klupu za svedoke izvela ratnog komandanta Ilidžanske brigade Vladimira Radojčića, čiji se iskaz o avio bombama u potpunosti razlikuje od Veljovićevog. Prvo, Veljović je tvrdio da su avio bombe mogle biti korišćene samo za bacanje iz aviona i da su prilikom ispaljivanja sa zemlje bile izrazito neprecizne. Radojčić, međutim, kaže da su modifikacijom – koja je podrazumevala dodavanje raketa na bombe i njihovo ispaljivanje lanserima sa zemlje – učinjene "daleko preciznijim". Drugo, Veljović je tvrdio da modifikovane avio bombe nisu imale tablice gađanja i da pre upotrebe nisu testirane, dok je Radojčić naveo da je testiranja bilo i da su postojale "privremene tablice". I treće, Veljović kaže da avio bombe zbog nepreciznosti nisu korišćene za napade na sarajevska urbana područja već samo na otvorene "šire prostore", a Radojčić da su gađane, doduše pažljivo odabrane, mete u gradu.

Tri takve bombe, priznao je Radojčić, ispaljene su po njegovom naređenju. Prvo je, kaže, hteo da proveri njihovu "efikasnost" pa je naredio gađanje objekta "Hladnjača" u blizini Stupa, odakle je Armija BiH dejstvovala snajperima. Cilj je, objašnjava, tom prilikom promašen za oko sto metara i bomba uopšte nije eksplodirala. U narednoj prilici naredio je napad avio bombom na zgradu Televizije Sarajevo 28. juna 1995. godine. Ta medijska kuća je, po njemu, bila "televizija Prvog korpusa Armije BiH" i širila je "najcrnju propagandu" protiv srpske vojske iz čega proističe da je predstavljala legitimnu vojnu metu. "Lično sam prisustvovao lansiranju, video sam da je pogodila televiziju i bio sam srećan zbog toga", opisao je svedok incident u kojem je jedno lice poginulo a njih 28 ranjeno. Taj napad je izbrisan iz Mladićeve optužnice, ali ne i onaj koji se odnosi na treći udar avio bombom koji je Radojčić naredio. Reč je o gađanju naselja Hrasnica 7. aprila 1995. godine, kada je razorena privatna kuća i u njoj ubijena jedna žena, a ranjene još tri osobe. Svedok objašnjava da je cilj bila škola "Aleksa Šantić" gde su navodno obučavani specijalci Armije BiH. "To je jedini cilj koji smo baš promašili, ali za svega 20 metara", priznao je on.