Predstavnik Srba iz Zapadne Slavonije Veljko Džakula smatra da je ratna opcija, koju je zastupao i optuženi Goran Hadžić, bila protiv srpskih interesa u Hrvatskoj i išla na ruku hrvatskom rukovodstvu u nastojanjima da ovladaju teritorijom koju su kontrolisali Srbi

U unakrsnom ispitivanju Veljka Džakule, predsednika Srpskog demokratskog foruma u Hrvatskoj, Hadžićev branilac Zoran Živanović je nastojao da ospori njegove navode o optuženom kao zastupniku ratne opcije i predstavniku radikalnog krila rukovodstva takozvane Republike Srpska Krajina (RSK). Hadžić je optužen da je kao predsednik RSK učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničkog čišćenja oblasti poznate kao SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (SBZS).

Branilac je prvo pokušao da porekne bliskost optuženog sa liderom srpskih radikala Vojislavom Šešeljem, koga je Džakula u glavnom ispitivanju opisao rodonačelnikom ideje o etnički čistoj Velikoj Srbiji. Odbrana sugeriše da je Hadžić sa Šešeljem bio u "veoma oštrom sukobu" i da ga je lider srpskih radikala u medijima optuživao da je "kriminalac i izdajnik". Svedok je rekao da je Šešelj poznat po tome da je određene ljude "nekad hvalio a nekad napadao" i da su mu ti koje je povremeno napadao često bili "partneri". Osim toga, jedan od Hadžićevih bliskih saradnika je, kaže, bio Rade Leskovac, predstavnik radikala za oblast SBZS.

Džakula je u glavnom ispitivanju naveo da se Hadžić protivio potpisivanju Vensovog plana, koji je predviđao obustavu neprijateljstava, demilitarizaciju područja RSK i povratak izbeglica, i da ga je prihvatio tek na pritisak iz Beograda. Branilac je, međutim, sugerisao da se iz transkripta sastanka predsedništva SFRJ u decembru 1991. godine ne može zaključiti da se on otvoreno protivio planu, na šta je svedok odgovorio da je Hadžić tada iznosio sumnje "koje govore da nije bio za potpisivanje". Kada je branilac izneo sugestiju da je optuženi smatrao da je Vensov plan zapravo put ka priznanju Hrvatske, usledila je svedokova duža analiza ratnih događaja.

Džakula je, naime, rekao da je zapravo "najbolji put" za priznavanje Hrvatske i povlačenje Srba iz područja gde su živeli bilo odbacivanje primirja i demilitarizacije tih prostora. Kaže da je tokom primene Vensovog plana najmanje incidenata bilo u Zapadnoj Slavoniji čije je rukovodstvo sprovelo demilitarizaciju, što je bila garancija da će pripadnici snaga UN reagovati u slučaju napada hrvatske vojske i policije. S druge strane, tamo gde do demilitarizacije nije došlo, poput kninske Krajine, hrvatske vojne jedinice su više puta intervenisale - u Maslenici, Medačkom džepu i na Miljevačkom platou - i pobile srpske vojnike i civile.

Džakula smatra da pripadnici UN nisu reagovali jer srpska strana nije bila demilitarizovana i nisu želeli da stanu između dve naoružane sile. Iz istih razloga, po njemu, nije bilo reakcije ni tokom operacije "Bljesak" u Zapadnoj Slavoniji do koje, veruje, ne bi ni došlo da on i njegovo umereno rukovodstvo nisu smenjeni i umesto njih postavljeni poslušnici radikalnih vlasti iz RSK. "Mirovni proces koji smo pokrenuli Daruvarskim sporazumom u februaru 1993. godine bi do 1995. godine toliko odmakao da nas Hrvati ne bi mogli zaskočiti. Srpska strana je morala imati mirovnu inicijativu, to je bila naša nasušna obaveza, a toga nije bilo, što je hrvatskoj vlasti jako mnogo koristilo", zaključio je svedok.

Džakulin iskaz će sutra biti okončan.

Dijeljenje sadržaja