Presuda hrvatskim generalima

Na osnovu kojih je činjenica Pretresno veće sudije Orija došlo do pravnog nalaza o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem trajnog uklanjanja Srba iz Krajine, na čijem je čelu u leto 1995. godine bio tadašnji hrvatski predsednik Tuđman, a kojem su značajan doprinos dali osuđeni generali Gotovina i Markač, ali ne oslobođeni Čermak

U presudi kojom su prošlog petka generali Ante Gotovina i Mladen Markač osuđeni na 24 i 18 godina zatvora a Ivan Čermak oslobođen svih optužbi se navodi da se do zaključka o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem trajnog uklanjanja Srba iz Krajine u leto 1995. godine došlo, između ostalog, i na osnovu analize priprema operacije "Oluja". "Centralni element" planiranja se, prema presudi, odigrao na sastanku predsednika Tuđmana sa hrvatskim vojnim vrhom 31. jula 1995. godine na Brionima. Veće je u posebnom odeljku presude analiziralo tok sastanka i odredilo se prema tvrdnji tužioca da je tom prilikom "iskristalisan plan da se Srbi trajno i prisilno premeste iz Krajine".

Prema brionskom transkriptu, koji je u sudske spise zaveden kao tužiočev dokaz P461, predsednik Tuđman je ovako definisao temu sastanka: "Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana". Prema tužiocu, Tuđman je imao u vidu "praktični nestanak" ne samo Srpske Vojske Krajine već i srpskih civila, ali veće je to odbacilo ukazujući da u nastavku hrvatski predsednik govori o "nanošenju na nekoliko pravaca takvih udara da se srpske snage ne mogu više oporaviti, nego da moraju kapitulirati". Iz toga je, zaključilo je veće, jasno da se "praktični nestanak" odnosi uglavnom na srpske vojne snage, a ne na civile.

Međutim, druge izjave Tuđmana i ostalih učesnika sastanka o tome šta bi trebalo da se dogodi "Srbima" su, prema sudijama, manje jasne u pogledu toga odnose li se na vojsku ili na civile. U presudi se navode Tuđmanove reči da je "važno da civili prvi pođu, pa će onda i vojska… kada kolone pođu, to djeluje psihološki jedni na druge". Na to se nadovezuje general Gotovina sledećim rečima: "Već sada ima velikog iseljavanja civila iz Knina, koji odlaze za Banja Luku i Beograd. Znači da mi, ako nastavljamo ovaj pritisak verojatno za neko vrijeme, neće biti toliko civila, nego onih, koji moraju ostati, koji nemaju mogućnosti otići." Nešto kasnije se govori o tome da Srbima treba javno garantovati ljudska prava a istovremeno im ukazati na put kojim mogu da napuste Krajinu. Posebna pažnja u presudi je posvećena Tuđmanovim rečima da civilima "treba dati put" a u isto vreme "jamčiti tobože ljudska prava".

Pretresno veće je, takođe, razmotrilo da li je otvaranje koridora kojim će srpski civili napustiti Krajinu bilo motivisano željom da se izbegnu ili smanje na najmanju meru civilne žrtve vojne operacije. To je, inače, bila teza nekih od svedoka odbrane, poput bivšeg šefa hrvatske diplomatije Mate Granića. Sudije, međutim, nisu u brionskim transkriptima našli bilo kakvu potvrdu za tu tezu: učesnici sastanka, ukazuje se u presudi, nisu uopšte govorili o tome kako voditi vojnu operaciju a da se minimizuju civilne žrtve. Naprotiv, u jednoj razmeni Tuđman govori o artiljerijskom napadu na Knin u cilju "potpune demoralizacije", a sve pod izgovorom srpskog kontranapada, na šta Gotovina odgovara da se, ako je potrebno, "Knin može razoriti u nekoliko sati". Predsednik još pominje potrebu da se izbegne gađanje UN kasarne, ali ne i civilnih ciljeva u Kninu.

Analizirajući ih zajedno, veće je zaključilo da se sve te izjave– ako ne isključivo, onda primarno - odnose na civile. Odbačena je teza odbrane da je Tuđman, kao stari komunista, govorio o "tobožnjim ljudskim pravima", a ne o "tobožnjim garancijama". Prema sudijama, ne bi mnogo menjalo na stvari ako bi se "tobože" odnosilo na ljudska prava, budući da su ta dva koncepta – garancije ljudskih prava i "davanje puta da odu" – međusobno nepomirljiva. Jer, zaključuje se u presudi, "garancija ljudskih prava bila bi da Srbi ostanu, a ne da odu".

Sve to, zaključilo je Pretresno veće, predstavlja izraz pravih namera učesnika brionskog sastanka da se Srbima ukaže na put kojim će napustiti Krajinu, a da se istovremeno "stvori utisak da su mogli da ostanu u svojim domovima".

Dijeljenje sadržaja