Poslednji svedok optužbe Saidin Salkić opisao kako se nosi sa gubitkom oca koji je u julu 1995. godine streljan u Trnovu od strane "Škorpiona", jedinice koju su, po optužnici, kontrolisali bivši šefovi srpske tajne službe, Jovica Stanišići Franko Simatović

Dokazni postupak optužbe u predmetu Jovice Stanišića i Franka Simatovića priveden je kraju jednim od najkraćih, ali i najemotivnijih iskaza u dosadašnjem toku suđenja. Svedočio je Saidin Salkić, čiji je otac Sidik u leto 1995. godine sa još petoricom Bošnjaka odveden iz Srebrenice i streljan na području Trnova.

Zločin je snimljen video kamerom, a svedok je deset godina kasnije, u junu 2005. godine – nakon prikazivanja snimka na suđenju Slobodanu Miloševiću - na televiziji među žrtvama prepoznao svog oca. Počinioci ubistva i autori snimka su pripadnici "Škorpiona", jedinice koja je, po tužiocu, u to vreme bila pod kontrolom srpske Državne bezbednosti, na čijem su čelu bili optuženi. Ubistvo u Trnovu se navodi u optužnici kojom se Stanišić i Simatović terete za brojne zločine nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH.

Veći deo ispovesti Saidina Salkića u dokaze je uveden putem njegove pisane izjave, čiji je sažetak pročitan u sudnici. On je u leto 1995. godine kao trinaestogodišnjak sa porodicom u teškim uslovima živeo u Srebrenici. Kada su srpske trupe ušle u grad, starci, žene i deca su se uputili ka Potočarima, a muškarci pokušali da pobegnu u pravcu sela Jaglići. Otac mu je 13. jula na rastanku dao ručni sat. Nakon toga ga više nije video živog.

Deset godina nakon što je sa porodicom proteran iz Srebrenice, Salkić je na vestima nakratko video streljanje šestoro Srebreničana u Trnovu, ali nije uspeo da identifikuje žrtve. Osetio je, kaže, da je među ubijenima i njegov otac. Kada je nešto kasnije emitovana duža verzija video zapisa iz Trnova, uverio se da ga osećaj, nažalost, nije prevario. Prepoznao je oca, koji se na snimku vidi u plavoj košulji.

Upitan da opiše uticaj koji je smrt oca imala na ostale članove porodice, svedok je rekao da njegova majka "od tada provodi dane u samoći", a da je sestra, kao i on, "prošla kroz pakao", budući da je 1995. godine bila osmogodišnje dete. Iako je svestan da u svakom čoveku postoji nagon koji ga tera da bude srećan, Salkić kaže da će u njemu uvek ostati "taj osećaj užasa zbog ljudi koji su u Srebrenici izbrisani" i da će uvek misliti na strahotu koju je prošao njegov otac.

"Kada pijem vodu, setim se da je on pred smrt molio da mu daju vode i mislim na njega kada god vidim nekoga u plavoj košulji. Privikavam se da sa tim živim i možda me to na neki način čini snažnijim. Sada više cenim istinu i shvatam koliko je važna", rekao je danas Saidin Salkić i dodao da je za sve ljude koji su stradali u Srebrenici "prekasno za pravdu".

Iskaz je završio sledećim rečima: "Ja sam tada bio samo dete, ali znam da se zločin mogao sprečiti da je za to postojala volja. To bi bila pravda. Zločin u Srebrenici će zauvek ostati na savesti onih ljudi koji su mogli učiniti nešto, ali nisu". Sudeći po tome što je iskaz dao na engleskom jeziku, Saidin danas živi daleko od Bosne i Srebrenice.

Budući da ne spore ništa iz Salkićevog iskaza, branioci su odustali od unakrsnog ispitivanja i u svoje i ime svojih klijenata izjavili svedoku saučešće i žaljenje zbog gubitka oca.

Iako je Saidin Salkić bio poslednji tužiočev svedok, dokazni postupak optužbe, kako je rekao predsedavajući sudija Orie, biće okončan tek kada se reše sva preostala proceduralna pitanja.

Dijeljenje sadržaja