Britanski general Rupert Smit, poslednji komandant UNPROFOR u Bosni i Hercegovini, na početku svedočenja na suđenju Radovanu Karadžiću opisao kako su u prvoj polovini 1995. godine zaoštravani odnosi između političkog i vojnog vođstva bosanskih Srba i Ujedinjenih nacija

Nakon serije sastanaka sa političkim i vojnim rukovodstvom bosanskih Srba početkom 1995. godine, na kojima je sam ili u pratnji Jasušija Akašija/Jasushi Akashi nastojao da osigura poštovanje i produženje sporazuma o prekidu neprijateljstava, britanski general Rupert Smit/Smith je stekao određeni utisak o Karadžiću, Mladiću, Krajišniku i drugim paljanskim sagovornicima.

Svedočeći danas na suđenju Radovanu Karadžiću, bivši komandant UNPROFOR u BiH je rekao da je njegovo mišljenje bilo da su "doktor Karadžić i drugi u velikoj meri izvan dodira sa svetom, nesvesni sveta oko sebe i izolovani u svom malom svetu na Palama". Vremenom je, nastavio je general Smit, "bio sve više uveren da oni čak i ne mare za spoljni svet, da im nije stalo do toga kako ih ljudi percipiraju niti kakvu bi poruku mogli odaslati tom svetu".

Uprkos tome, Karadžić i Mladić su, smatra general Smit, "bili zaista ono za šta su se predstavljali": nesporno vodeće ličnosti bosanskih Srba. Suvereno su "vladali onim što su radili" i Smitu je bilo jasno da, uz još nekoliko ličnosti poput Krajišnika i Koljevića, "funkcionišu kao celina". Mada je između političkog i vojnog vrha bilo povremenih napetosti, general Smit "ne sumnja da su ta dva krila predstavljala celinu koja se kretala u istom pravcu".

Tužilac je tokom današnjeg glavnog ispitivanja generala Smita uveo u dokaze nekoliko desetina dokumenata UN u kojima se opisuju sastanci sa Palama, njegovi ili Akašijevi protesti zbog napada na zaštićene zone, blokiranja humanitarnih konvoja, onemogućavanje snabdevanja UNPROFOR u istočnim enklavama, kao i snajperskih i artiljerijskih incidenata. Reakcija Karadžića i Mladića na te proteste je, po pravilu, bilo odricanje bilo kakve odgovornosti bosanskih Srba i optuživanje UN za pristrasnost u podršku vladinim snagama.

Stav prema snagama UN se postepeno zaoštravao tako da je Karadžić početkom aprila 1995. godine zapretio da će u slučaju vazdušnih udara NATO bosanski Srbi smatrati UNPROFOR neprijateljskim snagama i napasti ih oružjem koje još nije korišćeno, a koje je pod kontrolom paravojski. Takvih "nedorečenih pretnji" je, rekao je danas Smit, bilo i ranije.

Teza generala Smita je da su u proleće 1995. godine obe strane težile vojnom rešenju. Bosanska strana je, objasnio je, kontrolisala malu teritoriju sa velikim brojem vojnika, sve bolje naoružanih i organizovanih. S druge strane, Srbi su držali velike teritorije ali su imali mali broj ljudi: nisu mogli braniti ono što su imali, a nisu bili spremni da se povuku i oslanjali su se na svoju vatrenu moć. Glavni problem predstavljale su im enklave u njihovoj pozadini, koje su blokirale ljudstvo potrebno na drugim mestima. Otuda i odluka da se enklave "stisnu", odnosno svedu na mali prostor koji bi se mogao kontrolisati sa malim snagama.

Dva incidenta do kojih je došlo u drugoj polovini maja – uzimanje teškog naoružanja iz sabirnih centara oko Sarajeva i intenziviranje granatiranja civilnih ciljeva u gradu – navelo je generala Smita, kako je danas rekao, da traži vazdušne udare NATO. Akaši je autorizovao udare i avioni NATO su 25. maja bombardovali nekoliko bunkera skladišta municije u blizini Pala. Kao odgovor na to, Mladićeve snage su žestoko granatirale sve zaštićene zone, a najteže Tuzlu gde je u eksploziji granate na glavnom gradskom trgu ubijeno oko 70 ljudi. UN i NATO su na to odgovorili novim vazdušnim udarima 26. maja, na šta su Mladićeve snage uzvratile uzimanjem oko 300 pripadnika UN za taoce i njihovim korišćenjem za žive štitove. Dokumenta koja je tužilac danas predočio, smatra general Smit, jasno ukazuju da je tu akciju odobrio predsednik Republike Srpske, ili da je u najmanju ruku imao saznanja o tome kako se postupa sa predstavnicima UN.

Svedočenje generala Smita se nastavlja sutra.

Dijeljenje sadržaja